U maloj sali Doma omladine, u organizaciji izdavača, Centra za kulturu i obrazovanje, sinoć je održana promocija zbirke poezije “Predvorje” Zorice Ćiraković.

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Paolo Maurensig je italijanski pisac, graditelj i restaurator starih muzičkih instrumenata, šahista i muzičar. Njegov poslednji roman, Vukovlad, kod nas je objavila Geopoetika 2007.

“Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje rečeno, strahu od smrti pridodaje još veći strah: da će se u smrti izgubiti i sama duša.”

Ovo je jedna od upečatljivih rečenica kojom svoju priču o mračnom doživljaju iz 1939. godine, u kome se prepliću legende i stvarni događaji, ilustruje vremešni arhitekta pri jednom od mnogobrojnih susreta sa autorom romana. Zlo postoji u našem okruženju u različitim oblicima. Pitanje koje oduvek muči ljude je - šta je protivotrov zlu?

Knjiga mi se baš dopala, nema ničega suvišnog ni preteranog. Rečenice su tečne, lako razumljive i vode kraju bez zastajkivanja. U isto vreme, dotiču se i istina o kojima razmišljamo tek kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji:

“Svi veruju da stvari treba da se kreću od dobrog ka još boljem, a zaboravlja se da se priroda kreće ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je uništenje primarna činjenica i života i evolucije.”

Alek Popov je autor iz Sofije, koji je posle nekoliko zbirki pripovedaka, radio drama i scenarija za igrane i dokumentarne filmove, 2001. napisao roman “Misija London“, koji je u Srbiji objavila “Geopoetika”.

Bugarska ambasada u Londonu nespremno dočekuje novog ambasadora, koji je namerno došao dva dana ranije. U ambasadi potpuni raspad sistema, osoblje pokušava da ostane po svaku cenu u Londonu i najstrašnija kazna je mogućnost povratka u domovinu. Svi rade još neki posao sa strane, duguju usluge ljudima koji su im pomogli da dođu u London na čelu sa ambasadorom koji balansira između svoje mecene, novopečene bogatašice sa ambicijama da postane uvaženi član evropskog visokog društva i skromnog budžeta ambasade kojim treba pokriti troškove prijema i koncerata.

Opisi su takvi da sam tačno mogla da zamislim melanholiju, nezainteresovanost i paničan strah pri propustima na licima junaka, koji iz trenutka u trenutak upadaju u sve veće nevolje. Brzopletost, pohlepa, pridvorništvo,… i sve tako do sledećeg puta.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

Saša Simonović, rođeni Dečanac, poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošlog proleća je direktor Centra za kulturu i obrazovanje i tokom tog perioda je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac, brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po meni, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje. Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. To je moguće ispraviti, ali čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje?

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Svi ovi pojmovi pisani su latinicom (a to nije njihov izvorni oblik) verovatno da im se naglasi značaj. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) o kome supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla tu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

Moji roditelji su došli u Aranđelovac iz Rekovca. Ovde sam rođena i odrasla i niko me nikada nije nazvao došljakom, tako da mi je ovo stvarno zasmetalo. Ne kažem da toga nema, ali verujem da nije izraženo u tolikoj meri, na kraju krajeva, svi smo mi odnekud došli.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu: da li je ovo umetnička sloboda ili nešto drugo?

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Jedna od rečenica koju je verovatno svaki tinejdžer izgovorio (ili bar pomislio) tokom svog odrastanja je i “Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, što je i naslov romana koji je napisala Jasminka Petrović, u izdanju Kreativnog centra.

Čitala sam ovaj roman sa velikim zadovoljstvom i čestim smehom, uživajući u svim onim situacijama koje samo tinejdžere mogu da dovedu do očaja. Jedna od knjiga uz koju bi i oni koji nisu aktivni čitači mogli da zavole čitanje.

Topla preporuka svima, odraslima zbog dodatne energije koju smeh sam po sebi donosi a onima mlađima zbog “pokazne vežbe” da neke situacije koje se čine zastrašujućim nisu u stvarnosti toliko strašne ni nerešive, kako se to možda učini na prvi pogled.

Jedan od važnijih delova mog detinjstva bile su i pesme i priče čika Jove Zmaja, kao i ekranizacija lista “Neven”. Još uvek se sećam onih malo ubrzanih scena sa poštarom koji vozi bicikl i koji, ovako ili onako, bude sapleten, da bi mu uzeli najnoviji broj lista “Neven”.

Izdavačka kuća “Dnevnik” iz Novog Sada objavila je reprint povodom 125 godina njegovog pojavljivanja, da “nekim novim klincima daju na uvid ono, po mišljenju priređivača, najinteresantnije ono što je ovaj list, kuđen i hvaljen, održalo do današnjih dana“.

Na početku izbora dat je kompletan prvi broj a iz ostalih brojeva je napravljen izbor. Priređivači ovog reprint izdanja su Pop. D. Đurđev i Mita Golić.

Knjiga koju bi svako dete trebalo da pregleda, ako ne i da pročita. A i mnogi roditelji.

Juče, posle malog zapostavljanja obaveza u kući (čitajte: klasičnog rintanja u stilu nikad-kraja), malo manjeg zapostavljanja dece (kako je bilo u školi?…aha…) i još manje ukradenog vremena na poslu, pročitala sam knjigu “Hari Poter i reklivije smrti“.

Posle dužeg preganjanja, zbog kojeg je sedmi i poslednji deo ove priče u našoj zemlji izašao sa nekih 5 meseci zakašnjenja u odnosu na svet, ovaj nastavak je objavila izdavačka kuća “Evro-Giunti” i mnogo bolje uradila taj posao od Narodne knjige. Povez je bolji, papir je bolji, čak mi se čini i da je prevod bolji iako su isti prevodioci (Vesna i Draško Roganović).

O samom romanu i radnji neću da kažem ništa, da nikome ne pokvarim čitanje a o ostalim stvarima vezanim za fenomen Hari Potera ima puno toga da se kaže/napiše ali pošto je Dragan Varagić jako lepo sve to opisao u svom postu, čitajte.

Sinoć je u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” u Aranđelovcu održano književno veče na kome je predstavljena nova knjiga Gordane Ćirjanić, “Poljubac”, (izdanje Narodne knjige, čiji je sajt u izradi, bar deo koji govori o ovom romanu…) koja je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2007. godinu. Gošće su bile autor i Ljiljana Šop, književni kritičar.

Gordana Ćirjanić je veče počela podugačkim odlomkom iz romana a onda je reč uzela Ljiljana Šop. Govorila je vrlo pozitivno o načinu pisanja, temi i sadržaju romana. Njeno izglanje bilo je preopširno i suviše detaljno, tako da je malobrojna publika do kraja večeri bila (više puta) u velikom iskušenju da zaspi ili izađe iz čitaonice. Kada je sledeći put G. Ćirjanić uzela reč, znali smo sve o romanu, kako je pisan, ko su glavni likovi, oko čega je zaplet i kakav je rasplet. Onda smo čuli još jedan (”kratak monolog slikarke Katarine, od samo tri strane”) i to je bilo to. Bilo je još nekoliko pitanja i tada se veče završilo.

Ne volim ovakve književne večeri, na kojima vas monotonim izlaganjima i detaljisanjem dovedu do toga da uopšte nemate želju da knjigu pročitate. Kako sve više pisaca dolazi u pratnji kritičara plaćenih da hvale njihova dela, jasno mi je zbog čega je sve manje posetilaca na ovakvim događanjima.

Meni se, na primer, mnogo dopalo književno veče Miomira Petrovića koje je, od početka do kraja, vodio sam i to tako živo i interesantno da je većina prisutnih danima posle toga tražila njegove romane. Ovo književno veče nije bilo ni blizu.

Knjigu “Lovac na zmajeve“ koju je napisao Haled Hoseini  sam pročitala po preporuci. Iako su me naslov i naslovna strana više asocirali na epsku fantastiku, roman govori o životu u Avganistanu sedamdesetih godina prošlog veka, raslojenosti društva, razlikama između bogatih i siromašnih i pre svega o prijateljstvu. Ono što je mene najviše potreslo je da daljina stvarno briše sve, jer u mnogim delovima planete besne ratovi, ljudi dolaze do krajnjih granica zla i dobrote, dok se na ulicama gradova udaljenih jedva 500km odvija život totalno nesvestan tih patnji.

Interesantna, realna, potresna,… odlična knjiga pa je i ja preporučujem.

U subotu, 8.12.2007. u već pomenutoj sali Centra za kulturu i obrazovanje, na spratu, održana je promocija romana “Kosovo i jedna ljubavna priča“, koji je napisao Saša Simonović (direktor Centra za kulturu i obrazovanje). Izdavač je Narodna biblioteka “Sveti Sava” u čije ime je roman predstavila direktor Rada Novičić. Pored autora, u promociji je učestvovala i Isidora Bjelica.

U svetlu događaja vezanih za (ne)finansiranje nekih ustanova koje su na budžetu Opštine, a finansiranje drugih, nisam htela da napišem članak o promociji. Onda me je malo prošao bes, malo sam razmislila i zaključila da je pomenutom g. Simonoviću samo plus to što se bori za svoje fondove koje (uspešno) koristi za promocije knjiga pisaca koji su retko dolazili, za gostovanje poznatih pozorišnih predstava, pa i za svoje radnike. I za roman, kad već može, bolje nego za reprezentaciju. Tako da ovim, nadam se, ispravljam grešku.

Što bi rekla prof. Đorđević: “Knjiga je, za čudo, dobra.” Ne znam zašto “za čudo”, valjda nije očekivala nešto dobro i ovom gradu, ali roman je sažet, pun informacija i zaplet je vrlo uverljiv i moguć. Po rečima autora “knjiga je pisana brzo i čita se brzo”. Roman ima 162 stranice, pa ne zahteva mnogo vremena, tako da koga god zanima šta okolnosti mogu da urade od velike ljubavi, treba da je pročita.

Promocija je bila dinamična i bilo je to još jedno interesantno veče, bez nemira, u Aranđelovcu.

Večeras je u sali Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu (ne, nije to ONA sala tog Centra, to je ona na spratu, u kojoj se promocije održavaju ) gost bila Mirjana Bobić-Mojsilović koja je predstavila svoj najnoviji roman „Srce moje“. Pored toga je govorila i o svoja dva prethodna romana: „Tvoj sam“ i „Ono sve što znaš o meni“.

Neposredna, prirodna i nasmejana na mene je ostavila utisak jedne sasvim normalne osobe, pre svega, žene koja se trudi da ostavi trag za sobom. Otkrila je neke veze između svojih romana koje ja nisam uočila, poeziju koja se kroz njih provlači i još neke detalje o njenim junakinjama.

Čitala sam neke od njenih romana (baš ove gore pomenute) i sasvim su OK. Baš kakva je i ona bila večeras, rečita i puna života. Uz aranđelovačku publiku (uvek ima interesantnih pitanja, ne biste verovali kakvih, pominjane su tu i sarme i muškarci i još svašta nešto…) jedan sasvim prijatan deo ove tmurne i kišne večeri.

Što bi rekao onaj nestrpljivi tršavi klinac iz reklamnog spota: “Sad sam OK!”… i ja sam tek sad OK… naravno, ova moja priča se ne odnosi na bilo kakvo jelo ili piće, već na pročitanu trilogiju već pominjanih autora Daglasa Prestona i Linkolna Čajlda.

Serija događaja u muzeju, kako bi ih ja nazvala, počinje knjigom “Kabinet čudesa” u kojoj sam se prvi put susrela sa neobičnim agentom Pendergastom i o kojoj sam već i pisala. Posle kompletnog ludila u Njujorškom prirodnjačkom muzeju, agent Pendergast odlazi u Kanzas, gde nailazi na vrlo neobičan slučaj, naizgled nasumičnih ubijanja i kasapljenja u nepreglednim poljima kukuruza, što je opisano u knjizi “Mrtva priroda sa vranama”.
Diogenova trilogija, kako se može nazvati, počinje knjigom “Sumpor”. Ritualna ubistva koja niko ne može da objasni pobuđuju pažnju, koga drugog, do agenta Pendergasta koji ima vrlo efikasne ali tajne izvore informacija. U čitavoj zbrci neobjašnjivih događaja agenta Pendergast prepoznaje tragove svog retko pominjanog mlađeg brata, Diogena, fizički jako sličnom Pendergastu ali na sasvim suprotnoj strani zakona i morala. Narednik Vinsent D’Agosta, koji pomaže u rešavanju slučajeva, koga je agent upoznao još ranije, tu je kao jedan od retkih ljudi u koje Pendergast ima poverenja .
“Ples smrti” okuplja sve likove iz prethodnih romana, Noru Keli, kustosa muzeja, njenog supruga, novinara Bila Smitbeka, Vinsenta D’Agostu i ženu u koju je zaljubljen a koja je kapetan u njujorškoj policiji Loru Hejvud. Svi su na različitim zadacima i izgleda kao da su i na različitim stranama a agent Pendergast se bori protiv svoga brata, čije poteze ne može u potpunosti da predvidi.

I konačno, zahvaljujući izdavačkoj kući “Solaris”, do mojih ruku je stigao ključni roman o braći Alojzijusu i Diogenu Pendergastu, “Knjiga mrtvih”. Mesto dešavanja je, ponovo, Njujork, prirodnjački muzej u kome se sprema nova izložba koja bi trebala da skrene pažnju sa prethodnih, nemilih, događaja u muzeju. U isto vreme, Diogen se približava finalu onoga što je spremao godinama, kao osvetu svome bratu na prvom mestu a onda i svim ostalima.

Sjajno štivo, naročito za sve one koji vole dobre krimiće. I imaju dovoljno vremena da ih pročitaju

“Jakuzzi u liftu” Mirjane Đurđević (nagrađene nagradom “Žensko pero” za roman “Deda Rankove riblje teorije”) je simpatičan roman o našoj stvarnosti i svim onim (ne)mogućim situacijama koje su, ponekad, naša stvarnost.

Osim stručnih izraza koje koriste geodete i njima srodni stručnjaci, roman je napisan svima nama razumljivim jezikom.

Za trenutke odmora, bez opterećivanja, sve dok ovu izmaštanu situaciju ne smestimo u svakodnevicu.

Vremena se menjaju, pa i neke stvari na koje smo navikli. Tako je ove godine, Sajam knjiga otvoren u ponedeljak 22.10.2007, za razliku od prethodnih kada je otvaran utorkom. Nisam baš najbolje razumela poentu pomeranja otvaranja/zatvaranja, ali zašto da ne?

Kao i svake godine, po prirodi posla, otišla sam na Sajam. Ovoga puta sam imala mnogo više posla nego inače (dve koleginice manje u timu i odmah više štandova po osobi…), ali šta da se radi?

Obišla sam parter i prvi nivo hale 1 i halu 14 (nju sam više protrčala jer se vreme polaska bližilo) i bilo je tu puno lepih stvari. Na žalost, zbog već objašnjenih detalja, nisam imala puno vremena da razgledam knjige zadovoljstva radi, ali sam, uz posao, uspela da pogledam po nešto.

Omiljeni štandovi su mi štandovi sa dečijim knjigama, naročito Ružno pače u mnogome zapostavljen štand, bar što se medija tiče. Junaci koji žive na stranicama njihovih knjiga su neodoljiva Caca, Cica, Sara B. Savić i nova družina 4 1/2 prijatelja

Tu su nezaobilazni Kreativni centar (www.kreativnicentar.co.yu), Evro-Giunti, Laguna (www.laguna.co.yu), Samizdat B92, Solaris (www.solaris-ns.com), Bookland, Portalibris (www.portalibris.co.yu), Mono i Manjana (www.monoimanjana.co.yu), JRJ, Mali Nemo, Legenda i još mnogo, mnogo drugih, da ne nabrajam.

Iako nije bio tzv. “školski dan” bilo je mnogo dece koja nisu bila baš  zainteresovana za knjige koliko za grickalice, sokove i razgovore mobilnim telefonima.

Dakle, standardno, puno knjiga, puno ljudi, veliki izbor, a cene, kako za koga. Pa, ako imate vremena, živaca i određene fondove, svakako prošetajte sajmom.