O čemu pričamo dok lutamo  u predvečerje gradom?

U stvari, mi samo ćutimo, ćutimo i gledamo se kradom.

U stvari, mi se u sebi pitamo nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo. Skitamo. I katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači i od svetiljki noć požuti,

odjednom znamo šta sve znači to što se ovako ćuti.

U stvari, mi to u sebi slutimo reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo i lutamo kroz predvečerje.

                                                                        Mika Antić

Nađe mi se u rukama knjiga “Nama svima od Mike Antića” u izdanju “Prosvete” i otvorim je na ovoj strani. I eto, šta još reći, nema dalje.

Odavno mi se nije desilo da ne pročitam knjigu do kraja. Pričam ja stalno kako je za mene čitanje uživanje i kako ne želim da se mučim ako me knjiga “ne ponese”, ali uglavnom knjige pročitam, sa manjim ili većim elanom. Ovoga puta, ništa od elana.

Tema knjige je interesantna, srednjovekovna Evropa koja sve one koji nisu dovoljno dobri za okruženje (jeretici, gubavi, bolesni, sitni kriminalci,…) progoni u veliku šumu, gde se oni dalje snalaze kako znaju i umeju. Rečenice bogate i tečne. Mnogo likova, puno fusnota koje su detaljne i obimne, i tu sam se ja, negde na polovini knjige umorila. Nije da nisam probala, čitam je skoro mesec dana, ali… Možda je do mene, možda do vrućine ili možda do knjige. Uglavnom, nemam pojma kakav je kraj i ne mogu da donesem sud.

Ako neko pričita neka javi, da li da ponovo pokušam od septembra neki dan.

Kao svaki prosečni internet zavisnik sve više vremena provodim “on-line” i ponašam se kao prenosilac zaraze na okolinu

Sve događaje oko sebe posmatram kao potencijalne teme za blog i kada ne mogu da proverim poštu ili napišem neki članak, osećam kao da mi je nešto jako važno uskraćeno. I kako se oduvek oduševljavam tehnikom i glavni sam “majstor” za nameštanje i progamiranje različitih spravica, od mobilnih telefona do televizora logičan sled misli je bio lap-top kao most između kućnog računara i događaja van kuće.

Uz svesrdnu savetodavnu pomoć mog brata (D., najbolji si ) danas mi je pristigao najnoviji mezimac Dell Inspirion 1501 Turion . I ovo sada radim na njemu, tek da probam. I super je

Eto, toliko, da se zna.

U četvrtak 26. juna u 20h u Dvorani park, u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, gostovala je predstava Narodnog pozorišta iz Beograda “Zagonetne varijacije“, u režiji Božidara Đurovića a po tekstu savremenog francuskog dramskog pisca i filozofa Erika Emanuela Šmita.

Marko Nikolić koga nešto ne obožavam ali ne mogu da poreknem kvalitet i Boris Pingović bili su sjajni. Sama priča je neobična, prevrtljiva i neizvesna do kraja (doduše, pretpostavila sam dva od tri važna rešenja ali je i to bilo dovoljno da mi priprete da svoje prepostavke zadržim za sebe ). Toplota u sali nije uticala na njihovu izvedbu iako su oni, zbog specifičnosti mesta dešavanja, bili obučeni kao u sred zime. Svaka čast i za izdržljivost.

Znam da je u približno vreme bila polufinalna utakmica Evropskog prvenstva i da je na Gagićevom vencu (Vencu slobode, ali mi to ime nekako neprirodno…) bio svojevrsni performans, ali šteta što je sala bila više nego poluprazna.

Nikada nisam bila fan grupe The Police u pravom smislu te reči, da sam detaljno pratila njihov rad, imala sve albume i zapisivala reči pesama, ali nikako nisam htela da propustim njihov koncert. U okviru svoje svetske turneje došli su i u Beograd.

Stigli smo na Ušće oko 19:30, još uvek je bilo vruće i nije bila velika gužva. Smestili smo se na nekih 80-100m od bine i strpljivo čekali početak. Oko 20:15h se pojavila američka grupa Counting Crows, čija muzika je sasvim ok, ali smo mi njihov nastup iskoristili za pauzu na travi, da odmorimo od vrućine i napornog radnog dana, pre nego što počne ono zbog čega smo i došli.

Posle predgrupe i zamene instrumenata u 22h su na binu izašli Sting, Endi Samers (Andy Summers - gitara) i Stjuart Koupland (Stewart Copeland - bubnjevi i udaraljke) i pesmom Message in a Botlle započeli nekih stotinak minuta svirke. Sting koji me podseća na Robinzona i ekipa izgledaju ok, obzirom na godine i način života koji su vodili. Zvuče fenomenalno, kao što sam i očekivala. Bilo je dosta ljudi, lepo sam se iznenadila kada sam videla koliko. Kao što ni pre koncerta nisam mogla da se setim naslova ni jedne njihove pesme, osim Roxane, tako ni sada ne mogu da se setim naslova svih pesama koje smo čuli, ali znam da su tu bile: Can’t Stand Loosing You, Walking on the Moon, Don’t Stand So Close to Me, De Do Do Do De Da Da Da, … Posle 1h svirke su izašli, za par minuta se vratili, otpevali još 4 pesme na bis i opet otišli. Još jedan bis, Every Breath You Take i gotovo. Još fotografija ima ovde.

Bilo je to veče u kome je bilo svega: gužve, vrućine, prašine, dobrih vibracija i odlične muzike. I na kraju samo jedna stvar koja mi se tokom celog koncerta vrzmala po glavi: kakvu dobru muziku smo slušali dok smo odrastali!

U maloj sali Doma omladine, u organizaciji izdavača, Centra za kulturu i obrazovanje, sinoć je održana promocija zbirke poezije “Predvorje” Zorice Ćiraković.

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

Čitam nekoliko blogova, više ni ne znam kako sam do kog došla ali tako pratim dešavanja oko mene. Desi mi se da me neka priča, članak u novinama ili post na webu podsete koliko ima nesreće oko nas i kako ne znamo da cenimo ono što imamo dok to ne izgubimo, o čemu god se radilo.

Jedna takva priča je i ova, o Danilu Jovanovu, na blogu Artmistakes Etotako je to objasnila dovoljno dobro da se ne ponavljam, ali pročitajte obavezno. I radite nešto!

Evo i mene u rodnom gradu. Stigli smo juče po podne i u sred borbe sa torbama, stvarima i kozmetičkim preparatima, sam ustanovila da je skoro pola sedam i da treba da idem da fotografišem maturante, jer je tamo bila i ćerka moje koleginice pa im zafalio aparat Sandra je bila baš slatka ali u kompletnom haosu kao i uvek Svaki čas je nameštala odlično nameštenu kosu, sandale, sjaj i tako to. Ali dobro, prvi put u svečanoj haljini i sandalama sa visokom štiklom

Elem, dok sam čekala da se pojavi 4/4, Sandrino odeljenje, morala sam da propratim izlazak svih prethodnih. Imala sam sreću da su iza mene bile tri devojke koje su upravo završile treću godinu srednje i prilično dobro poznaju sve ovogodišnje maturante. To je bio svojevrsni komentatorski trio a na neke njihove komentare sam se slatko nasmejala. I bile su u pravu za sve što su rekle. Evo nekoliko rečenica, tek da steknete utisak o tome:

“Au, sestro, što ti dobra haljina, al’ za trbušni ples!”

“Kako sve ove mršave obuku haljine u kojima se vidi da su mršave?”

“Vidi ovu kako se našminkala, kao veštica je.”…

Bilo je tu još mnogo čega, ali sam zaboravila. Neću da komentarišem izgled pojedinih devojaka, jer je mladića bilo jako malo i uglanom su bili u crnim ili belim odelima, ali me je iznenadilo što je veliki procenat njih bio u crnim haljinama sa malo detalja druge boje. Šminka je bila isto tamna pa je to doprinosilo utisku. Nekako mi je to bilo baš mračno, ipak one imaju 19 godina, ali dobro…

Fotografije su u računaru, kad dođu na red biće i toga.

Ovo je jedan okasneli post, koji sam napisala 13.06.2008., ali nisam objavila post jer je wireless internet nešto stalno kočio dok sam radila na sajtu… K’o da je hteo nešto da mi kaže

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala - bioskop - fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Paolo Maurensig je italijanski pisac, graditelj i restaurator starih muzičkih instrumenata, šahista i muzičar. Njegov poslednji roman, Vukovlad, kod nas je objavila Geopoetika 2007.

“Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje rečeno, strahu od smrti pridodaje još veći strah: da će se u smrti izgubiti i sama duša.”

Ovo je jedna od upečatljivih rečenica kojom svoju priču o mračnom doživljaju iz 1939. godine, u kome se prepliću legende i stvarni događaji, ilustruje vremešni arhitekta pri jednom od mnogobrojnih susreta sa autorom romana. Zlo postoji u našem okruženju u različitim oblicima. Pitanje koje oduvek muči ljude je - šta je protivotrov zlu?

Knjiga mi se baš dopala, nema ničega suvišnog ni preteranog. Rečenice su tečne, lako razumljive i vode kraju bez zastajkivanja. U isto vreme, dotiču se i istina o kojima razmišljamo tek kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji:

“Svi veruju da stvari treba da se kreću od dobrog ka još boljem, a zaboravlja se da se priroda kreće ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je uništenje primarna činjenica i života i evolucije.”

Alek Popov je autor iz Sofije, koji je posle nekoliko zbirki pripovedaka, radio drama i scenarija za igrane i dokumentarne filmove, 2001. napisao roman “Misija London“, koji je u Srbiji objavila “Geopoetika”.

Bugarska ambasada u Londonu nespremno dočekuje novog ambasadora, koji je namerno došao dva dana ranije. U ambasadi potpuni raspad sistema, osoblje pokušava da ostane po svaku cenu u Londonu i najstrašnija kazna je mogućnost povratka u domovinu. Svi rade još neki posao sa strane, duguju usluge ljudima koji su im pomogli da dođu u London na čelu sa ambasadorom koji balansira između svoje mecene, novopečene bogatašice sa ambicijama da postane uvaženi član evropskog visokog društva i skromnog budžeta ambasade kojim treba pokriti troškove prijema i koncerata.

Opisi su takvi da sam tačno mogla da zamislim melanholiju, nezainteresovanost i paničan strah pri propustima na licima junaka, koji iz trenutka u trenutak upadaju u sve veće nevolje. Brzopletost, pohlepa, pridvorništvo,… i sve tako do sledećeg puta.

Obično ovakve stvarčice zapamtim dok ih prepričam a onda zaboravim, ali ovu (dobijenu u vidu SMS poruke) moram da objavim jer me je baš nasmejala.

“Specifičnosti srpskog jezika su brojne, ali ovo su tri najegzotičnije:

Na 3. mestu je prošlo neodređeno vreme - predstavnik je “nomad“, npr. “Nomad sam išla na pijacu da kupim jaja.”

2. mesto zauzima buduće neodređeno vreme koga predstavlja “jakom“, npr. “Stojane, ka’ ćemo beremo kukuruz?” - “Jakom ćemo, Milenija ima vremena!”

1. mesto kako i priliči drži najoriginalnija tvorevina - prošlo vreme u budućnosti . Često se susreće u situaciji kada npr. seljak juri prase po šljiviku. Prase skiči, beži, seljak ga juri, kliza se po blatu, pada, nervira se, i u trenutku kad ga je skoro uhvatio za zadnje noge, prase skikne i šmugne kroz ogradu u komšijino dvorište. Tada seljak baci šajkaču, pljune i skuje jezičku paradoksalnu konstrukciju prošlog vremena u budućnosti: “*ebo sam te kad te budem uhvatio!”"

Eto

Moje najstarije dete, moja velika devojčica Jelica je juče, posle dugih 6 godina od kojih su poslednje tri bile posebno naporne, uz sedam različitih nastavnika ZAVRŠILA nižu muzičku školu.

Jako sam ponosna što je jedna od njih osmoro koji su uopšte završili od skoro trideset koji su upisali prvi razred, jedino mi je žao što se nije primila na sve to, već je od četvrtog razreda to bilo samo da se navežba da se prođe razred. Za ocene nećemo da pitamo, niti komentarišemo, važno je da je to sve GOTOVO.

Sad još samo Čeda

Pamtim precizno i dugo. Mnogo toga, neprebrojive važne i nevažne stvari. Zbog ko zna čega, neka je to usud ili igra sudbine, ne sećam se ni jedne knjige pročitane u okviru školske lektire. Većine ostalih, pročitanih iz interesovanja ili zadovoljstva se sećam.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Aranđelovac je okružen brdašcima i usponima što ne znači da ne bi trebao da ima biciklističku stazu. Volim da vozim bicikl i imam nekoliko prijatelja koji dele tu moju strast. Svi se snalazimo nekako, ali najčešće završimo u gradskoj vožnji kroz gužvu i pretrpane ulice (uz nervozne taksiste kao dodatni rizik) ili u vožnji po prigradskim ulicama što je još veća avantura uz stalnu igru kamiondžija “Prođi što bliže pored neuglednog učesnika u saobraćaju na prevoznom sredstvu sa samo dva točka”.

Evo još jedne ideje za neke nove projekte buduće opštinske vlasti ko god da bude u njoj. Da ne pominjem dobrobiti u vidu bezbednosti, zdravlja i ekologije.