Ovo je jedan okasneli post, koji sam napisala 13.06.2008., ali nisam objavila post jer je wireless internet nešto stalno kočio dok sam radila na sajtu… K’o da je hteo nešto da mi kaže

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala - bioskop - fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski

Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru :))

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.

Posle dugog premišljanja, da li da krenemo na zimovanje ili ne, čiji je osnovni razlog bio to što nigde nema snega, 10. februara smo ipak došli na Jahorinu.

Vremenske prilike su nam dva dana trenirale živce, a onda je ponedeljak bio pun sunca i sa dovoljno snega da nam obeća još neki dan uživanja na snegu.

Juče je padala kiša i to tako jaka kiša, da sam već htela da počnem da pakujem stvari i da krenem nazad, ali se jako brzo pretvorila u sneg koji je padao cele noći.

Današnji dan je osvanuo malo maglovit ali to, pored ispeglanih staza i velikog broja skijaša nismo ni primetili Tokom dana, magla se podigla pa je, pred sam kraj skijškog dana, bilo pravo uživanje biti na stazi. Nadam se da će tako biti i sledećih dana dok smo ovde.

Dakle, Jahorina, sa svojim stazama i ljudima koji su tu ili tu dolaze, je pravo mesto za aktivni odmor. Uz puno mesta za pauze tokom dana ili izlazak uveče, za nekoga sve a za svakog po nešto. Naročito u uslovima kada je za neke druge skijaške centre sneg misaona imenica

Godinama već smo verni tradiciji da letnji odmor provodimo na Crnogorskom primorju, u mestu Pržno, koje će poznavaoci ovog dela obale prepoznati kao mestašce koje je prvo do Miločera i u kome se nalazi hotel „Maestral“.

Isto tako, godinama već, smo gosti u kući porodice Kažanegra (http://www.villakatarina.cg.yu/) u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Kuća se nalazi blizu plaže, nova je i prelepa a i pogled sa jedne od terasa mnogo govori.

Omiljeni period za odmor nam je početak septembra, ali pretrpani raznim školskim obavezama, poslednjih godina odlazimo tamo prvog dana školskog raspusta i ostajemo koliko god nam slobodni dani to dozvoljavaju

Jun je svake godine sve topliji i topliji, ili mi se bar tako čini, tako da žurimo da odemo na plažu što ranije, da bi smo tamo proveli što više vremena pre nego što nam, oko podne, bude vreme za sakrivanje od vrelih zraka Sunca.

Pre podne, najčešće, provodimo na ne-hotelskom delu plaže u Pržnu, jer je tada tamo relativno mirno i voda je čista. Ruku na srce, veći deo pre podneva provodimo ispod tende kafea „Nika“ uz neko osvežavajuće piće ili čašicu „travarice“, lozovače u koju je potopljeno nekoliko različitih trava pa je oni kojima prija zovu i lekom

Kamenovo je velika plaža u blizini na koju idemo posle podne, gde osim u moru koje je posle šest sati sigurno čisto, osveženje nalazimo i u plažnom baru „PASARELA“ (da ne zaboravim da kažem da imaju odlične sendviče i pizze) a od skoro i u restoranu „PJADELA“ gde su i kuvana jela, riba ili jela sa roštilja jako ukusni i tako izbegavam dosadno smišljanje i spremanje obroka.

Promene radi, ove godine smo jedan dan proveli u Ulcinju. Bili smo na Velikoj plaži, i to na delu koji se zove Kopakabana. Svuda su isti suncobrani od trske i drvene ležaljke, ne tako udobne ali najbolje rešenje za nestvarno sitan pesak kojega ima svuda. Koliko sam videla, pored dečijeg igrališta, golova za mali fudbal, mreže za odbojku, restorana (brze hrane, kuvanih jela i jela iz menija, pa ko šta voli…) tu je i pedijatar i naravno spasioci, koji se stvarno tako i ponašaju (nisu samo manekeni kao na nekim drugim plažama…).

Zbog jakog vetra i struja u moru, budno motre obalu i plivače, pa prateći jačinu vetra menjaju zastavice (zelena, žuta, crvena) kojima obaveštavaju da li je bezbedno plivati. Ceo dan je bio interesantan, jedino me je malo nerviralo to što treba jako dugo da se hoda u moru dok se ne dođe do neke dubine u kojoj može lepo da se pliva, jer priobalni deo jako blago ponire. Ali zato šetnja kroz talase prija, jer je struja toliko jaka da sjajno masira mišiće nogu.

Sve u svemu, bilo nam je lepo, kao i svake godine. Lepo smo se proveli i u Ulcinju, ali je meni najlepši deo obale ipak onaj od Svetog Stefana do Kamenova, a i stvarno izgleda lepo, zar ne?

Zimski raspust ovde godine traje od 3. do 22. januara, tako da su naši planovi o skijanju sa decom tokom raspusta, najblaže rečeno, odloženi. Da bi ih, bar na kratko, podsetili kakav je osećaj stati na skije, otišli smo na Kopaonik na jedan dan i to u subotu 14.01.

Na Kopaoniku sam bila, poslednji put, pre 11 godina i nije mi se mnogo dopao, što zbog moje tadašnje sprečenosti da skijam, što zbog gužve i lošeg vremena. Nadala sam se da će ovoga puta bili bolje.

Stigli smo ujutru, oko pola devet, baš kako smo i planirali i ja sam otišla da kupim ski-pasove (1.000 din za decu, 1.500 din za odrasle) da bi mi ljubazni šalterski službenik objasnio kako se za svaki ski-pas daje i 400 din depozita jer su kartice magnetne koje mogu ponovo da se upotrebe, pa da bi bili sigurni da će ih dobiti nazad … Sve je to lepo, ali ja nigde nisam videla na sajtovima koje sam gledala pre polaska (ne kažem da negde ne piše, samo da ja nisam videla) taj detalj. I pošto nisam imala kod sebe svih 1.600 din potrebnih za depozit, morala sam da se šetam nazad do parkinga i onda ponovo do šaltera. Razumem ja da su oni ponosni na svoje nove mašine i magnetne kartice, ali uvek treba imati drugu opciju, jer možda ja baš volim običan ski-pas koji ubacim u mašinu (umesto da prođem posle jednog kratkog biiip što je stvarno za pohvalu i mnogo ubrzava prolaz na žičarama ) a i mogu da ga ponesem za uspomenu, da ne pominjem da za takve ski-pasove ne treba depozit.. Ili bar treba da budu sigurni da su sve dovoljno dobro obavestili.

Prvi odlazak do Pančića (najviši vrh 2018m) je prošao u išćekivanju smrzavanja, jer je svuda bila magla koja je, čini mi se, smanjila ionako nisku temperaturu. Kada smo prešli na druge staze, bilo je dosta toplije, naročito kad se, ponekad, pojavljivalo Sunce.

Novi četvorosedi su baš dobri i postavljeni na mesta gde su ranije bile velike gužve, pa je tako rešen jedan od problema. Ski liftovi su prilično brzi, pa nije bilo velikih gužvi ni tamo.

Staze su široke i kratke, uglavnom blage. Sneg je bio lep i dobar za skijanje. Najlepše smo skijali na stazama Gobelja 1 i 2, jer je bila najmanja gužva i na stazama i na liftovima i tada je bilo najtoplije, mada su i te dve staze prilično kratke pa sam imala utisak da više vremena provodim na ski-liftu nego u suprotnom smeru.

Moj osnovni problem je bila hladnoća (oko -9°C) i nemogućnost bilo kakvog grejanja osim ako ste raspoloženi da na to izgubite sat ili dva(dok odete negde gde možete da uđete u toplo,…) što mi nismo bili, obzirom da smo došli samo na jedan dan. Ipak, sve u svemu, nije bilo loše. Sad bar znam kako izgleda skijanje i na, tom toliko popularnom, Kopaoniku.

Nije da bih menjala Jahorinu čuvenim Kop-om

Cela ova priča je trebala biti ispričana ranije, ali nikad nije kasno, obzirom da se, verovatno, mnogi detalji neće uskoro promeniti.

Zlatibor je planina koja je tradicionalno vrlo interesantna za doček Nove godine našim prijateljima koji žive na moru. Tako smo se mi drugog januara uputili na ovo vrlo atraktivno odredište mnogih turističkih ponuda da tamo provedemo vreme u odabranom društvu.

Prvi utisak je bio da je baš velika gužva na šetalištu, što sam objašnjavala činjenicom da je tek devet sati uveče. Imali smo mesta taman koliko da hodamo nekom normalnom brzinom, ali uz povremeno zastajkivanje zbog mimoilaženja. Nasuprot tome, lokali pored kojih smo prolazili (a koji se sastoje od lokala i zastakljene terase) su bili prazni, što je samo značilo da su mesta unutra rezervisana za neke kasnije sate, pa „ugostitelji“ nisu primali nikoga već od (možda) šest popodne, da se slučajno ti drugi gosti ne zadrže do momenta kada počinje ugovoreni program sa rezervacijama. Tako su imali prazan hod od skoro četiri sata, što im ne ide baš u prilog, ali je svakako meni pojasnilo otkud tolika gužva u prolazu.

Program se sastojao od različitih grupa koje su uživo pevale sve vrste pesama, najviše onih koje ja baš nešto ne volim (čitaj: folk i turbo mu rođak) ali valjda je takvo doba godine. Za rezervaciju, koja je podrazumevala ulazak u lokal i stolicu, te večeri je trebalo izdvojiti 20€ (31.12. i do 120€, 1.01. 80€ pa je ovo bilo svojevrsno sniženje) ali smo mi ušli bez tih rezervacija, pošto naši drugari poznajuo obezbeđenje na vratima kao dugogodišnji gosti, ali zato nismo imali ni dovoljno mesta da stojimo a da ne pominjem stolicu za sedenje. Bili smo u lokalu koji se zove nekako kao Vendi ali nije tako, samo slično

Pojava koja me već godinama fascinira na Zlatiboru ( bila sam tamo već nekoliko puta u doba godine) je da ni u jednom lokalu u kome sam bila ne postoji nešto kao čiviluk, garderobu da ne pominjem, tako da i ako slučajno sednete negde, planirate bar jedno mesto više za jakne i kapute. Razumela bih ja da je to mesto gde se ide samo leti, ali ovako mi baš nije najjasnije, ali se ja izgleda slabo razumem u problematiku turističke ponude.

Šta bih pomenula kao najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta? CENE. Samo da se čovek smrzne. Naši prijatelji su 60€ plaćali „apartman“ koji se sastoji od mini-dnevne sobe koja se spušta sa par stepenika do nekakvog produžetka i sa još par stepenika do kupatila. Tu su isto tako mini kuhinja i mini spavaća soba, sa ukupno dva obična kreveta i dva kauča. A kad kažem mini, stvarno je malo, jedva se prolazi između komada nameštaja. Obzirom da je njih pet u porodici, to je bilo knap. Mi smo u Švajcarskoj plaćali dvosoban stan (ogromna dnevna soba, dečija sa krevetima na sprat i ormanom), prolazna kuhinja, veliko kupatilo i hodnik i to sve sa puno mesta za odlaganja stvari) 40€ pa sad vidite šta hoću da kažem. Litar kisele vode u kafiću je 550 din, a litar viskija preko 7200 din (bar tako sam izračunala na osnovu cene jedne čašice), pelinkovac je 420din i da ne nabrajam dalje. Na „sniženju“ u „TODOR“-u (u kojem prodavačice znatno povise ton pogledate li bilo šta što nije okačeno makar to morali da uradite tek da proverite potrebnu veličinu) dečiji džemper br. 12 košta 3.750 din a u sred Ciriha (koji se računa u skuplje evropske gradove) je muški džemper Tomy Hilfilger 50 chf (2.750 din) pa sad vidite ko je ovde skup.

Nije mi samo jasno otkud svi oni ljudi tamo? Plašim se da je Zlatibor od planine koja nudi poboljšanje zdravstvenog stanja, odmor i opuštanje, postao mravinjak u kome je bitno biti viđen, pa po ma kojoj ceni. Ja znam da ću gledati da sledeći put sve te naše drugove svakako dovučem kod nas u goste :).

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Danasnji dan u Cirihu smo počeli posetom crkve u kojoj je bila priredba škole u koju idu ćerke naših prijatelja. Crkva je tu istom dvorištu sa školom (ovde deca najviše 15min. mogu da budu udaljena od škole u koju idu i o tome se strogo vodi računa a dešava se da su vrtići i u istom dvorištu sa zgradom gde deca žive) i sva deca, bez obzira na nacionalnost i veroispovest učestvuju u priredbi jer je to švajcarska škola i crkva, pa se mora. Na taj naćin decu od malih nogu privikavaju na crkvu koja je topla, gde se peva i udobno sedi i pretpostavljam da onda nikako deci nije bauk sve što se u toj crkvi radi (ne kažem da se u nasim crkvama ne peva ali je malo drugaćije kad cvokoćeš i premeštaš se sa noge na nogu i jedva čekaš kraj da odeš negde gde je toplije…). Na kraju priredbe su deca na 30 različitih jezika poželeli svima srećan Božic i Novu godinu (tri jezika od tih su: srpski, hrvatski i bosanski !!!!) što samo pokazuje koliko ovde ima stranaca i sigurno im nije lako jer ih nikako ne prihvataju kao sebi ravnima. Ali to je druga (i duga) priča.

Posle priredbe smo krenuli u obilazak grada.Cirih (Zürich) je slika i prilika Švajcarske: čist, lep i dobro organizovan. Sve može ali sve ima svoju cenu, koja je za naše pojmove uglavnom velika, ali je u odnosu na prosečne zarade ovde sasvim ok.
Dnevna karta za prevoz (koja vazi 24 sata od trenutka kupovine) kosta 7.6 CHF (oko 418 din) ali kada je kupite možete da idete gde god hoćete čak i na vožnju brodom po jezeru (koje je ogromno, ali o njemu možda neki drugi put). Prevoz je tako organizovan da na svakom tramvaju, troli ili autobusu piše koje su sve stanice na marš ruti, u prevozu je nacrtana karta rute sa nazivima stanica (koje vozač najavljuje unapred) i sa svim ostalim linijama koje mogu da se uhvate na svakoj stanici. Krajnje jednostavno i precizno.

Obzirom da smo krenuli u šetnju gradom u najgorem trenutku jer su velike gužve pred Božic, sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli, vec organizovana!!! Zvuči smešno, ali tako je, organizovana, svi su u žurbi ali niko nikoga ne gura, svi lepo i uredno čekaju svoj red i ja uopšte nisam primetila neku euforiju i nervozu koja je obično prati. Ili sam ja bila opuštena i neopterećena pa mi je izgledalo tako.

Glavna ulica u Cirihu je Banovstrase (Banhofstrasse) i u njoj je većim delom zabranjen saobraćaj, osim za tramvaje. Kao (verovatno) i sve glavne ulice puna je i prepuna prodavnica i robnih kuća. Sve su poznate svetske firme kao npr.: Cartier, Chanel, Tomy Hilfilger, DKNY, Bata, H&M, C&A i ko zna šta još, zaboravila sam već. Sniženja su tek počcela i to ne svuda, ali primetila sam da su mnoge cene u Beogradu dosta veće nego ovde (npr. u «Bati» je najveća cena koju sam videla 125CHF što je 6875din a uglavnom su izmedju 45 i 75 CHF a to je mnogo, mnogo jeftinije od onoga što možete naci u Beogradskim prodavnicama. O izboru da ne pričam.) Lutali smo i sokacima koji se nalaze u poprečnim uličicama i išli na kafu u «Starbucks cofee» (kao Meg Rajan i Tom Henks u “Stigla vam je pošta”:)) i baš mi se svidela ta neka kafa sa ukusom pralina koju su predlagali za danas

Čitav Božićni ambijent video se tek pošto je pao mrak i sve je izgledalo super (uskoro stižu i sličice…) ali opet ne previše napadno. Umorni od duge šetnje (a možda i od računanja koliko šta košta i da li je dovoljno sniženo) vratili smo se, bez gubljenja i lutanja, na stanicu odakle smo i krenuli jutros i to sa namerom da se pripremimo za sutrašnji put na skijanje.

Prvo buđenje u Cirihu (Zürich) donelo mi je mračno iznenađenje: ovde sviće dosta kasnije nego u Srbiji, tako da je i u pola osam bio mrak. Ne potpun, jer je prozor sobe u kojoj spavamo okrenut ka ulici koja je dobro osvetljena.

Posle uobičajenog doručka (slatke kifle, med/džem, kafa/sok od pomorandže) krenuli smo put Flumserberga, skijališta udaljenog oko 100km od Ciriha, što je oko sat i po vožnje, sa sve gužvom u gradu. Na putu su ograničenja oko 120km/h i svi ih poštuju, pošto svuda ima radar-kamera koje fotografišu vozače koji žure i to im posle debelo naplate (pored uobičajenih iznosa za kazne, ovde se kazne određuju i prema imovnom stanju da bi osoba koja plaća kaznu osetila težinu iste).

Flumserberg je planina iznad grada koji se zove Flums (!) i nalazi se u delu zemlje koji se zove Hajdilend (Heidiland) što znači da je u tim planinama živela Hajdi sa dekom :-), i baš tako i izgleda: sve kuće su planinskog tipa, sa onim lepim kosim krovovima, kapcima na prozorima, visoke najviše tri sprata. U podnožju planine je veliko parkiralište odakle kreće gondola koja ide do sledećeg takvog prevoza, pa kada je veliki sneg, ljudi uglavnom tu parkiraju svoje automobile i gondolom idu gore. Pošto je dan bio bez padavina a kolovoz suv, mi smo autom otišli dokle god je bilo moguće.

Ceo gradić je lep, tih i pun restorana, prodavnica i drugih objekata koji samo mogu da vam budu na usluzi. Možda je drugačiji kada je veća gužva, ali je juče bilo tako.

Ski pasovi imaju različite cene u zavisnosti od sata u kojem ih kupite. Najskuplji su ujutru, kada staze počinju da rade (9h) i tada su oko 50 CHF. Mi smo došli u 11h, pa smo ih platili 44CHF (oko 29€). Ima mnogo žičara a još više staza. Deo odakle smo krenuli zove se Tannenboden i na visini je od 1440m. Ostali vrhovi, na kojima postoje staze i žičare su: Prodalp 1576m, Prodkamm 1939m i Maschgenkamm 2020m. Najviši vrh je Magerrain i to sa 2534m ali se tamo ne skija

Staze su odlično obeležene, široke i dobro sređene, tako da uopšte nemate utisak da su strme, a jesu. Ima i ravnijih delova, ali širina je to što ih čini sasvim jednostavnim za skijanje čak i početnicima kao sto sam ja (ovo mi je bio 17. ili 18. dan skijanja u životu). Sedišta na žičarama su za četvoro i klupe su dobro postavljene i jako su udobne. Ipak je najudobnija gondola (isto za četvoro) kojom se putuje dvadesetak minuta, što je dovoljno za odmor i neki slatkiš za okrepljenje. Kao i u saobraćaju, i u skijanju postoji veliki stepen tolerancije prema drugima tako da nisam videla ni jedan sudar ili takav sličan čin na stazama.

Ski liftovi rade do 16:15h, što je nama sasvim odgovaralo za prvi dan na snegu. Krenuli smo nazad nešto posle pola pet i već oko 18h smo ponovo bili u Cirihu.

To bi bilo to za prvi dan

Danas idemo u šetnju po gradu, pa će biti novih vesti večeras.