Čitam nekoliko blogova, više ni ne znam kako sam do kog došla ali tako pratim dešavanja oko mene. Desi mi se da me neka priča, članak u novinama ili post na webu podsete koliko ima nesreće oko nas i kako ne znamo da cenimo ono što imamo dok to ne izgubimo, o čemu god se radilo.

Jedna takva priča je i ova, o Danilu Jovanovu, na blogu Artmistakes Etotako je to objasnila dovoljno dobro da se ne ponavljam, ali pročitajte obavezno. I radite nešto!

Moje najstarije dete, moja velika devojčica Jelica je juče, posle dugih 6 godina od kojih su poslednje tri bile posebno naporne, uz sedam različitih nastavnika ZAVRŠILA nižu muzičku školu.

Jako sam ponosna što je jedna od njih osmoro koji su uopšte završili od skoro trideset koji su upisali prvi razred, jedino mi je žao što se nije primila na sve to, već je od četvrtog razreda to bilo samo da se navežba da se prođe razred. Za ocene nećemo da pitamo, niti komentarišemo, važno je da je to sve GOTOVO.

Sad još samo Čeda

Aranđelovac je okružen brdašcima i usponima što ne znači da ne bi trebao da ima biciklističku stazu. Volim da vozim bicikl i imam nekoliko prijatelja koji dele tu moju strast. Svi se snalazimo nekako, ali najčešće završimo u gradskoj vožnji kroz gužvu i pretrpane ulice (uz nervozne taksiste kao dodatni rizik) ili u vožnji po prigradskim ulicama što je još veća avantura uz stalnu igru kamiondžija “Prođi što bliže pored neuglednog učesnika u saobraćaju na prevoznom sredstvu sa samo dva točka”.

Evo još jedne ideje za neke nove projekte buduće opštinske vlasti ko god da bude u njoj. Da ne pominjem dobrobiti u vidu bezbednosti, zdravlja i ekologije.

Posle predizborne kampanje u kojoj su se stranke ili koalicije predstavljale kako su znale i umele, neko korektno a neko uz drvlje i kamenje za konkurenciju, sačekali smo rezultate.

Doduše, ne znam da li je sve već zvanično objavljeno (nisam bila juče u gradu a od jutros nisam zakačila vesti na lokalnim TV i radio stanicama), ali rezultati raspodele 41. odborničkog mandata u SO Aranđelovac su ovakvi:

• Srpska radikalna stranka 14
• Demokratska stranka i G17+ 12
• Socijalistička partija Srbije 6
• Demokratska stranka Srbije 4
• Nova Srbija 3
• Aranđelovac “Moj grad” 2

Već vidim kako će izgledati novi saziv Skupšine, ali da ne brzam, možda koalicije na nivou Republike donesu neko iznenađenje i možda utiču na koalicije ovde.

U svakodnevnom ludilu koje nas okružuje, uglavnom diktirano potrebama ali i, koliko god to bilo neporavdano, pitanjem prestiža, sve češće zaboravljamo šta je u životu važno, u stvari, šta je najvažnije.

Najvažnije je ZDRAVLJE. Fizičko, isto koliko i psihičko, jer bez njih ništa nije kako treba.

Svi to znamo, svi tako mislimo, ali se ne ponašamo tako. O tome se govori kada se dogodi nešto strašno, kada se neko razboli ili prerano ode iz ovog kolektivnog haosa u kome je čitava planeta, pa i ovaj njen mali deo, Srbija.

Tako i ja. Volim da mislim da vodim računa o tome šta jedem, koliko se rekreiram, koliko spavam i koliko eskiviram stres. Ipak, uhvatim sebe da produžim spavanje za desetak minuta jer sam prethodne večeri dugo ostala budna, pa onda idem kolima na posao umesto da prošetam, da ne odem u teretanu zbog nekih sasvim (ne)opravdanih razloga i da ukradem od same sebe neki kolač, parče torte ili čips. A onda me nešto pomeri i razmislim koliko su važne stvari koje me brinu ili loše utiču na mene.

Zdravlje je najvažnije. Mislite o tome. Svakoga dana, u trenucima kada se nervirate ili kad god. Pokušajte da smanjite nerviranje, negativnu energiju i sve ono što vam upropaštava život.

Mladen Žic, nastavnik gitare u Nižoj muzičkoj školi “Petar Ilić” u Aranđelovcu, koji je juče umro u Podgorici od posledica infarkta razlog je pisanja ovog posta.

Žao mi je da je jedan mladi,  talentovani i ambiciozni gitarista tako rano otišao na neka, bar se nadam, zelena polja.

Sedim i gledam kroz prozor u sunčano i izgleda toplo jutro. Ne mogu da verujem da sam juče, negde oko 14h, bila napolju u vreme najjačeg padanja grȁda koje pamtim ( izvinjavam se ako akcenat nije tačno obeležen)

Tokom oluje grmelo je i sevalo, računar je bio isključen, kad je bilo vreme da se uključi morala sam da krenem dalje za obavezama i eto, tek sad nađoh vremena da opišem događaj (a i čekam da mi se napuni baterija od aparata, ne bih li nakačila i neku sliku).

Elem, juče oko 13:45h odem ja u apoteku. Brzinskom brzinom, posle nekih 7-10min , dok sam čekala da rastvore sirup, pogledam kroz izlog i vidim da vetar duva kao lud. U trenutku kada sam izlazila iz apoteke, već je padao grȁd i to jako, kako pada kiša tokom najbešnjih oluja a led je bio veličine malo krupnijeg zrna graška. Uz vetar koji ga je nosio, lako je dolazio do mene iako sam išla ispod terase, koja i nije bila neka zaštita.

Bilo je već skoro 14h a nevreme je i dalje besnelo. Bila sam skroz mokra i prilično smrznuta a grȁd je i dalje padao nesmenjenom jačinom. U Potoku (ulica ispod koje teče rečica) voda je bila sigurno tridesetak cm visoka i nosila je velike količine leda. Žao mi je što nisam imala tada aparat da napravim bar neki snimak te bujice. Kiša je i dalje padala, ali je grȁd prestao u vreme kada sam stigla do kuće. Ruže i lale su bile okovane ledom, kao da je zima. Ja nisam bila okovana ledom ali mi je bilo hladno kao da jesam. Dok sam se ugrejala i došla sebi sve je već bilo gotovo.

U okolini je padala jaka kiša uz vetar ali bez grȁda. Možda i bolje, u suprotnom od voća i letine ostalo bi malo, možda i ništa.

Od subote uveče razmišljam da li da napišem post o Goranu Ješiću. Razmišljam, jer ne želim da moj deo weba bude iskorišćen u reklamnoj kampanji bilo koje stranke. Da se pljuje može ali da se hvali nikako

Ali, uvek postoji neko ali. Ipak se to dogodilo u mom gradu, ipak sam ja bila na mestu događaja pa onda (ipak) treba da prokomentarišem dešavanje.

Goran Ješić je verovatno najmlađi (rođen 1974.) gradonačelnik u Srbiji. Opština Inđija u kojoj je na vlasti već šest godina ponela je titulu “najprivlačnije opštine za investicije u Srbiji”, ima oko 30 greenfield investicija, budžet je dvadesetak puta veći nego kada je on došao na tu poziciju i 51% tog budžeta se koristi za nove investicije, javne službe nisu na budžetu opštine pa im je procenat naplate oko 98%, birokratija je svedena na minimum a dobijanje raznih potvrda i/ili izvoda iz opštine je jednostavno koliko telefonski poziv ili internet zahtev i to traje oko 45 sekundi. Da ne pominjem specijalizovane automate raspoređene po gradu putem kojih se upućuje zahtev opštinskoj administraciji za izdavanje potrebnog dokumenta…

Ono što je ostavilo najjači utisak na mene je njegov stav da opštine treba da se vode kao kompanije, bez partijiskih preporuka, već ko zna-radi, ko ne zna uči ili ide negde gde može da radi sa tim što zna.

Volela bih da i Aranđelovac dobije svog Ješića.

Uskoro će i najveći pravoslavni praznik Uskrs. Svi se pripremamo onako kako možemo, neko planira putovanja, neko odmor a neko slika.

Prijateljica moje mame je uvek bila naš džoker za radove iz likovnog, mada nikada nije išla na studije slikanja ili bilo čega sličnog. Ali, talenat je talenat i mora da dođe do izražaja. Poslednjih godinu-dve ona slika ikone, i to na najrazličitijim podlogama (ja imam Bogorodicu naslikanu na gornjem delu drvene varjače), pred Uskrs oslikava jaja i svaki njen rad je pravo umetničko delo. Iako su podloge male, umetnost i veština su velike, bar za posmatrača kao što sam ja.

Još jednom, bravo.

Ova fotografija je tek da vidite na šta mislim, a na naslovnoj strani ima još

U hodniku aranđelovačke Skupštine opštine postoji fotokopirnica. Tu radi žena, lošeg obrazovanja i još lošijeg ponašanja, član Srpske Radikalne Stranke, čiji je dolazak na vlast uslovio da se ona ponaša još gore i bahatije. Ovo je detalj koji to i potvrđuje.

Direktor jedne od budžetskih ustanova, koja već dva meseca radnicima nije isplatila plate, prolazi hodnikom na putu ka kancelariji predsednika opštine.

“Ej, gde ćeš ti?” upita ona.

“Pa kod predsednika opštine, možda nam da neki dinar,” s mukom izgovori dotični direktor, jer se ista priča ponavlja već mesecima.

“Evo,” reče osoba za koju ne mogu da nađem dovoljno pristojan, pogrdni izraz koji mogu da objavim, uzimajući metalne novčanice sa šaltera “daću ti ja neki dinar.”

Način i gest kojim je to izrečeno govorili su da nije u pitanju šala, a u kontekstu zbivanja u opštini tek.

Neću ni da komentarišem.

E, što sam se malopre iznervirala…

Dolazi koleginica iz dečijeg dispanzera, gde je posle pregleda spec. ORL, njenoj ćerki (dete je školskog uzrasta, dakle kategorija dece čije bi lečenje trebalo da pokriva zdravstveno osiguranje ili bar nekim većim delom) prepisano 5 injekcija longacepha koji se kupuje. To košta nekih 4.000 din i nije uopšte malo, naročito kada se zna da nama (opet) kasne plate, ovoga puta tri dela (poslednji put smo primili novac sredinom februara). Plus 4 komada Lemon-solu (urbazon) koji je, ne znam zašto, prepisan detetu sa jakom upalom grla a najčešće se daje osobama koje imaju problema sa disanjem, i još po nešto. Total 5.100 RSD.

I šta bi bilo da ona nije imala da plati? Da li bi išla ponovo kod lekara i tražila neki drugi lek, koji možda ne bi imao nikakvog efekta? Ili…? I šta uopšte rade ljudi koji nemaju novac za lečenje dece, naročito kada je neka teža bolest u pitanju? I zbog čega se svima nama odbija od plate neki procenat za zdravstveno i socijalno osiguranje, zbog jedne bočice Febriceta, amoksicilina i sličnih, inače prilično jeftinih lekova u odnosu na druge?

Kad moja ćerka dobije od svog lekara u Kragujevcu (Zoran Simonović spec. pedijatar i alergolog) npr. Hemomycin, ja sa tim receptom u kragujevačkim državnim apotekama dobijem lek uz neko sitno učešće. Pregled sam platila lekaru, on ima ugovor sa Apotekarskom ustanovom i gotova stvar a ne ovako, plaćaš a ne dobijaš skoro ništa.

Još samo da pomenem da su mojoj deci, lekari iz DD, kada su poslednjih par puta bili nešto bolesni obavezno prepisivali Amoksicilin. Valjda je najjeftiniji, ima ga u apotekama i treba potrošiti zalihe.

Da je”Udruženje za zaštitu potrošača Srbije uputilo poziv na bojkot ili bar na “minimalnu kupovinu” u narednih 10 dana” vest je koju sam slučajno zakačila juče na televiziji, ne znam baš kojoj, ali je to najmanje važno.

Mislim da svako treba da doprinese ovoj akciji onoliko koliko može, jer ako se kao potrošači ne pridružimo ovoj akciji niko od monopolista koji haraju našim tržištem neće sam da odluči da smanji cene ili bar da ih ne povećava dalje.

Ja ću da zaboravim na nabavku sredstava za čišćenje kuće i deterdženta za pranje veša koje sam planirala da kupim ovih dana, ono malo zaliha što imam taman će izdržati tih 10 dana. Pored toga, kupovaću samo ono što mi je najpotrebnije za svaki dan, dakle 1 mali jogurt a ne litar, jednu malu supu za ručak a ne tri za sledeća tri dana, neću kupovati razne 2 u 1 kesice kafe, već ću piti klot nes koju već imam a kad nestane nes, tu su čajevi i to razni. Cene su stvarno postale astronomske, pa pored toga što mi se čini da ova akcija neće imati uočljive rezultate biće mi drago da znam da sam u njoj, kako-tako, učestvovala.

Ionako mislim da nema skuplje zemlje od Srbije.

Posle prepodnevne jurnjave po gradu, sređivanja kuće i proveravanja dečijih radnih planova, stignem juče na posao tačno na vreme Prvo, odem po čašu za vodu a odmah zatim sednem za računar i prijavim se na MSN. Nigde nikog od mojih.

Pošto sam trenutno sama u smeni, kad su otišle koleginice iz prve smene, opet ja pogledam MSN, nigde nikog. Korisnika i ima i nema, ali pošto je već dovoljno toplo da mogu polako da se pakuju knjige, spremim sve što mi treba, opet pogledam MSN, opet nigde nikog !!!

Počnem da pakujem knjige, setim se da ne mogu da čujem ako me neko i pozove, ostavim lepo poruku “Pakujem knjige, cimnite me na mob. da dođem do monitora ” i opet ništa.

Ceo dan kao šugava, fali mi doza četovanja sa društvom/porodicom i jedva nekako preživeh dan. I to samo što sam imala čime da se zabavljam. Valjda danas bude bolje. Inače ću upasti u ozbiljnu krizu

Kao što rekoh juče, bila sam na odmoru. A onda sam, kao svaki internet zavisnik, juče i prekjuče iščitavala blogove koje sam u međuvremenu propustila. Ima tu svega i svačega a najviše tuge, stida i jada zbog svega onoga što se dogodilo u Beogradu i kako je to sve odjeknulo u svetu.

Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.

Sve u svemu, tuga i jad.

Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:

• Dejan Vesić - Kosovo (odavno ni) je Srbija
• Goran Aničić- Ukršeni interesi

Pamtim puno toga, i ono što treba a i ono što ne treba. Puteve mojih asocijacija ne bih, i da hoću, umela da objasnim. Uglavnom, kada o nečemu čitam/slušam na to me kasnije podseća sve i svašta.

Izlazim juče iz prodavnice a pravo ispred mene prolaze dve klinke (čitaj 17 do 20 god), ne zna se koja je mršavija i neprikladnije obučena za jučerašnji hladnjikavi dan. Crnokosa, bliža meni, klima glavom i potvrđuje reči na kratko ošišane plavuše koja kaže: “A u njima su mi tako debele butine, da uopšte neću da ih nosim!” Pri tom steže svoje butine koje ni u dvoje farmerki ne mogu da dostignu debljinu mojih listova i pokazuje kao corpus delicti to o čemu govori.

I tako se ja setim Atajlo i njenog članka 9:0. E, sad u tom članku ona kaže (i ja se slažem) da treba svima onima koji imaju višak kilograma da kažemo da o tome ne brinu jer to nije LEPO već jer to nije ZDRAVO, ali sam ovoga puta htela da kažem da treba i onima, kojih je svakoga dana sve više, reći da biti MRŠAV nije ni lepo ni zdravo. To što su anoreksične menekenke i glumice pojam lepote i uspeha po kriterijumima raznih “modnih” ili “glamur” časopisa, ne znači da to stvarno i jeste tako. Ako uzmemo u obzir da kamera dodaje 5 do 10kg, ono što nama sa ove strane ekrana izgleda ok je u stvari kost i koža, a taj izgled se ne postiže ni prirodom ni vežbanjem već samo gladovanjem. A to ne valja.

Sinoć, malo smrznuta od velike temperaturne tazlike između podneva kada sam otišla na posao i večeri, sretnem svoje najstarije dete na putu iz škole. Bila je jako lepo raspoložena i nasmejana, što me je prilično ugrejalo

“Hej, ćao, otkud ti? Kako je bilo u školi?”

“Super!”, odgovori ona, što me je iznenadilo jer je odgovor na moje standardno pitanje o zbivanjima u školi uglavnom: “Dosadno”.

“Stvarno? Šta je to bilo super?”

“Sutra ne idemo u školu Čitali su obaveštenje da nema nastave da bi nastavnici mogli da idu na miting u Beograd!”

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara, što se meni retko dešava.

Što bi rekla moja koleginica “Ako je miting u 5, a škola u našem selu radi samo pre podne, kako to ne može da se stigne od 12 do Beograda?” (odakle do prestonice treba najviše 90 minuta autobuske vožnje…) Da ne pominjem gubljenje časova, nadoknađivanje istih, petak koji će biti skoro isto neradan, jer ko da razmišlja o školi u petak kad se u četvrtak nije išlo na časove. I ko kaže da će svi ti nastavnici ići na mitinig? Ili je bilo jednostavnije tako nego da javno moraju da se izjasne da li će da idu ili ne?

Neće deci mnogo da zasmeta taj jedan dan bez nastave, možda ih i oraspoloži kao moju ćerku, ali kakvu poruku šalju organizatori mitinga (političari sa najvišeg vrha) i svi u nizu do nastavnika? Da se problemi rešavaju tako što se pravite da ne postoje i kada dođe do praska, onda se mitinguje i buni protiv nepravde celog sveta u stilu Kalimera? To im i nije neki primer uz koji se odrasta. Tako su mitingovali maturanti gimnazija 96/97 i jedino što su uspeli da urade je da svoje, ionako skromno znanje, još više osakate.

Ja sam odrasla uz Boška Buhu i ostale bombaše, nisam bacala bombe na sve oko sebe koji su mi smetali ali sam iz svih filmova i priča o njemu naučila da svako od nas, ma kako mali bio, može da bude ta razlika između lošeg i dobrog. A ne u gomilu pa da se ne zna ko je ko.

Već možda zaboravljeni pesnici koji su posle rata pisali rodoljubivu poeziju su poručivali da se otadžbina brani radom, učenjem i znanjem. A ne bukanjem i lomom po ulicama. I to kad već nema efekta.

Radim u biblioteci. I, ako računam koleginice, kolegu i stranke koje samo prolaze pored mene, uz korisnike koji dolaze po knjige, dnevno se sretnem sa pedesetak ljudi. I svima UREDNO kažem: “Dobar dan. Izvolite?… Doviđenja.”

Najčešći odgovor na moje: “Dobar dan” je: “1234″ ili slično, već u zavisnosti koji je broj članske karte korisnika. Na: “Izvolite?“, oni koji prolaze na sprat kod koleginica, samo pokažu prstom, a onda, jako često, promaše stepenice i odu na galeriju na kojoj nije niko koga traže a ni niko koga ne traže (a ja uredno ćutim dok ne siđu i pitaju “A gde beše za…”). Drugi, uglavnom, kažu koju knjigu traže ili već šta. A na: “Doviđenja” najčešće nema odgovora, ili bude “Ćao!” kao da svi imamo 12-15 godina.

Ne kažem ja da nema finih i lepo vaspitanih ljudi. Ima, ali malo. Kao što smo ranije često mogli da čujemo sa TV-a: “Nije teško biti fin.”

Čitam jutros Mooshemin post i sad moram da pišem i ja Nije da moram, ali hoću. Sve sam nešto izbegavala da se dohvatim te teme, jer mnogo padam u vatru, ali ajde, pokušaću da dišem duboko i pišem lagano.

Boris Tadić, tako lepo opisan ovde, izgubio je i ono malo poena koje je imao kod mene prošle godine kada nije uradio ono što bih ja i kada je pristao na sve uslove DSS-a i oformio vladu. A za ovih nekoliko godina njegovog predsednikovanja nisam primetila neki njegov bitan učinak u poboljšanju/pogoršanju života. Ali opet, nije radikal.

Što se Tomislava Nikolića tiče, i da nije radikal, za njega ne bih glasala zbog toga što teško podnosi trudnoću i materinstvo uopšte

Sporazum sa Rusijom, neću uopšte da komentarišem već samo da kažem da je najbolje da svi naši političari pročitaju knjigu Čedomira Antića “Kratka istorija Srbije od 1804. do 2004.” i da se tamo podsete (ili nauče ako nisu) koliko su nam i kada “pomogli” Rusi.

Da ne živimo sjajno, ne živimo. Da je 100g švajcarske mlečne čokolade jeftinije u Švajcarskoj nego naše “Najlepše želje” kod nas i to prilično, jeftinije je. Mleko, kifle i ostalo da ne pominjem, ali… Ipak se nešto nadam, dogodiće se neko ili nešto što će osvestiti ovaj napaćeni narod, da shvati da je ta vlada naša i da MI možemo i moramo da je menjamo kad NAMA ne odgovara a ne njima. Nigde ne piše da 5. oktobar može da se dogodi samo jednom u istoriji.

Eto, sad bih mogla ovako do sutra, ali neću, čeka me sedmi deo Hari Potera da pročitam i završim i to i onda samo kažem, izađite na izbore, biće boljih kandidata sledeći put.

Valjda.

“Znam ja koliko je teško biti majka.” Kaže ON: “Znam ja koliko je teško biti majka”!!!. Zna ON. E, pa, stvarno!!!

Ako sam na nešto alergična to su izjave muškaraca, tipa: “Ih, kao da ti je teško da rodiš još jedno dete.” ili “Persa dobila sina/ćerku.”, kao da je Persi, onako kako se to redovno dešava Peri, Miki, Lazi neko lepo upakovao i doneo bebanče na poklon. A da ne pominjem koliko sam se iznervirala kada sam u “Utisku nedelje” na B92 čula tu izjavu predsedničkog kandidata SRS Tomislava Nikolića: “Znam koliko je teško biti majka.” (jutros čujem da sam to mogla još pre nekoliko dana da pročitam u “Blicu”, ali ovih dana nešto nisam imala živaca za štampu.)

Zbog takve jedne izjave, date u predizbornoj kampanji, sve majke iz Srbije bi trebale da glasaju protiv njega. I to čisto sa žensko-muške strane, bez ikakvih upliva u politiku.

DakleM: Dragi muškarci, bili predsednički kandidati ili ne, bez obzira koliko dugo i u kom rodu vojske ste bili, bez obzira da li ste osećajni ili bezosećajni i koliko vremena provodite sa svojim trudnim suprugama i koliko im pažnje poklanjate, ili koliko učestvujete u odgajanju dece, bez obzira na sve vaše fizičke i psihičke sposobnosti NEMATE ni najblažeg POJMA koliko je TEŠKO biti MAJKA. Od samog početka, kada prvi put saznamo da u nama živi novi mali čovek pa do trenutka kada nas, uz Božiju milost, pokrije zemlja mnogo pre naše dece, nemate predstavu o tome koliko je teško biti majka. Ama ič.

JA znam o čemu govorim.

P. S. Cela priče se, naravno, odnosi na prave majke, ne na one koje svoju decu rode i ostave.

Čitam ove nesrećne aranđelovačke novine “AR reporter” i na prvoj strani tekst koji nosi naslov kao i ovaj moj post, samo bez znakova uzvika i pitanja na kraju.

Tekst počinje rečenicom: “Slovenačka kompanija “Hosting” završila je izradu Strategije za razvoj turizma u opštini Aranđelovac… Dokument od više stotina strana pregledao je Savet opštine Aranđelovac za turizam… Za izradu Strategije iz opštinskog budžeta je izdvojeno 6.000.000 dinara...”

Ne znam odakle da počnem. Na primer od preporuka koje su u Strategiji:

• Renoviranje hotela “Staro zdanje” i “Šumadija” (to da su hoteli za renoviranje znamo svi koji živimo ovde, dakle opštepoznata stvar…)
• Izmeštanje Specijalne bolnice i izgradnje spa i welness centra na njenom mestu (RH zavod je davno trebao da bude preseljen iznad parka ali je ta zgrada propala i tamo sada može samo da se gradi iz početka…)
• Izmeštanje “Eksploatacije” iz parka i izgradnje savremenog Kulturnog centra na njenom mestu (ja sam za Kulturni centar ali da li izvor pripada “Knjazu” ili parku tj. opštini i može li da se izmesti i koliko vremena/para za to treba???)
• Izgradnja posebnog Sport hotela (specijalizovan za sportske ekipe) u blizini parka (volela bih da vidim mesto u blizini parka koje već nije zauzeto a naročito veličine potrebne za jedan hotel koji treba da primi sportske ekipe a svi znamo šta im od sadržaja treba…)
• Izmeštanje sadašnje fabrike “Šamot” i izgradnja stambenog naselja na tom mestu (uopšte da ne komentarišem…)
• Izgradnja Etno sela negde u blizini sa najmanje 300 ležajeva (a tek ovo, svi jedva čekaju da dođu u Aranđelovac i vide etno-selo)

Dalje, citiram članak: “Ove investicije bi bile vredne oko 56 miliona evra ali bi omogućile da godišnji priliv turista bude i do 200.000. Procene su da bi grad mogao da ostvari godišnji prihod od oko 12 miliona evra, sa 2.5 miliona evra čiste dobiti.”

Elem, čak i kad bi odnekud došli do tih 56 miliona evra trebalo bi nekih 22.5 godina da se (planiranim prihodom koji bi se sigurno odvajao za te svrhe) te pare vrate, što i nije nemoguće u nekom drugom uređenju i okruženju. Ali u situaciji kada budžetski službenici ne primaju plate na vreme već sa zakašnjenjem od mesec dana, dati 6.000.000 dinara za Strategiju razvoja turizma slovenačkoj kompaniji kao da kod nas ne postoji niko ko je to mogao da uradi!!! Za manje pare. I to za takve očigledne stvari. (Svaka čast za finansijske detalje i predračune. Za to je sigurno trebalo vremena i rada).

Ovo je još jedan članak na temu “Kako opštinske vlasti troše teško odvojeni novac poreskih obveznika“.

Apotekarska ustanova u Aranđelovcu (ili već kakav je zvaničan naziv) je u poslednjih nekoliko godina renovirala svoje dve (od tri) apoteke. I sve je lepo, boje su vesele, pultovi su moderni, postoje i dva računara na dva odvojena šaltera….

Sve to, džabe. Kome su potrebna ta dva računara kad uvek (baš uvek) sa pacijentima (kako to farmaceuti vole da kažu) radi samo jedan farmaceut?

Odem malopre u apoteku, ispred mene dvoje (i zbog toga i odlučim da sačekam, jer je u prethodna dva prolaza bilo više od pet ljudi u redu), rade tri apotekarke… Ali, jedna pakuje lekove tj. spakovala je nekih desetak kutijica lekova i posle toga je otišla u službene prostorije. Za njom je otišla druga koja je prethodno sravnila recepte sa iznosima učešća i ostala je najstarija koja je toliko spora, da sam ja htela da vrištim na kraju.

Kada sam izlazila, iza mene je ostalo još nekoliko ljudi koji su u međuvremenu pristigli.

Još uvek nemaju knjigu utisaka. Ili je bar ja nisam videla.