Sinoć, malo smrznuta od velike temperaturne tazlike između podneva kada sam otišla na posao i večeri, sretnem svoje najstarije dete na putu iz škole. Bila je jako lepo raspoložena i nasmejana, što me je prilično ugrejalo

“Hej, ćao, otkud ti? Kako je bilo u školi?”

“Super!”, odgovori ona, što me je iznenadilo jer je odgovor na moje standardno pitanje o zbivanjima u školi uglavnom: “Dosadno”.

“Stvarno? Šta je to bilo super?”

“Sutra ne idemo u školu Čitali su obaveštenje da nema nastave da bi nastavnici mogli da idu na miting u Beograd!”

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara, što se meni retko dešava.

Što bi rekla moja koleginica “Ako je miting u 5, a škola u našem selu radi samo pre podne, kako to ne može da se stigne od 12 do Beograda?” (odakle do prestonice treba najviše 90 minuta autobuske vožnje…) Da ne pominjem gubljenje časova, nadoknađivanje istih, petak koji će biti skoro isto neradan, jer ko da razmišlja o školi u petak kad se u četvrtak nije išlo na časove. I ko kaže da će svi ti nastavnici ići na mitinig? Ili je bilo jednostavnije tako nego da javno moraju da se izjasne da li će da idu ili ne?

Neće deci mnogo da zasmeta taj jedan dan bez nastave, možda ih i oraspoloži kao moju ćerku, ali kakvu poruku šalju organizatori mitinga (političari sa najvišeg vrha) i svi u nizu do nastavnika? Da se problemi rešavaju tako što se pravite da ne postoje i kada dođe do praska, onda se mitinguje i buni protiv nepravde celog sveta u stilu Kalimera? To im i nije neki primer uz koji se odrasta. Tako su mitingovali maturanti gimnazija 96/97 i jedino što su uspeli da urade je da svoje, ionako skromno znanje, još više osakate.

Ja sam odrasla uz Boška Buhu i ostale bombaše, nisam bacala bombe na sve oko sebe koji su mi smetali ali sam iz svih filmova i priča o njemu naučila da svako od nas, ma kako mali bio, može da bude ta razlika između lošeg i dobrog. A ne u gomilu pa da se ne zna ko je ko.

Već možda zaboravljeni pesnici koji su posle rata pisali rodoljubivu poeziju su poručivali da se otadžbina brani radom, učenjem i znanjem. A ne bukanjem i lomom po ulicama. I to kad već nema efekta.

Radim u biblioteci. I, ako računam koleginice, kolegu i stranke koje samo prolaze pored mene, uz korisnike koji dolaze po knjige, dnevno se sretnem sa pedesetak ljudi. I svima UREDNO kažem: “Dobar dan. Izvolite?… Doviđenja.”

Najčešći odgovor na moje: “Dobar dan” je: “1234″ ili slično, već u zavisnosti koji je broj članske karte korisnika. Na: “Izvolite?“, oni koji prolaze na sprat kod koleginica, samo pokažu prstom, a onda, jako često, promaše stepenice i odu na galeriju na kojoj nije niko koga traže a ni niko koga ne traže (a ja uredno ćutim dok ne siđu i pitaju “A gde beše za…”). Drugi, uglavnom, kažu koju knjigu traže ili već šta. A na: “Doviđenja” najčešće nema odgovora, ili bude “Ćao!” kao da svi imamo 12-15 godina.

Ne kažem ja da nema finih i lepo vaspitanih ljudi. Ima, ali malo. Kao što smo ranije često mogli da čujemo sa TV-a: “Nije teško biti fin.”

Čitam jutros Mooshemin post i sad moram da pišem i ja Nije da moram, ali hoću. Sve sam nešto izbegavala da se dohvatim te teme, jer mnogo padam u vatru, ali ajde, pokušaću da dišem duboko i pišem lagano.

Boris Tadić, tako lepo opisan ovde, izgubio je i ono malo poena koje je imao kod mene prošle godine kada nije uradio ono što bih ja i kada je pristao na sve uslove DSS-a i oformio vladu. A za ovih nekoliko godina njegovog predsednikovanja nisam primetila neki njegov bitan učinak u poboljšanju/pogoršanju života. Ali opet, nije radikal.

Što se Tomislava Nikolića tiče, i da nije radikal, za njega ne bih glasala zbog toga što teško podnosi trudnoću i materinstvo uopšte

Sporazum sa Rusijom, neću uopšte da komentarišem već samo da kažem da je najbolje da svi naši političari pročitaju knjigu Čedomira Antića “Kratka istorija Srbije od 1804. do 2004.” i da se tamo podsete (ili nauče ako nisu) koliko su nam i kada “pomogli” Rusi.

Da ne živimo sjajno, ne živimo. Da je 100g švajcarske mlečne čokolade jeftinije u Švajcarskoj nego naše “Najlepše želje” kod nas i to prilično, jeftinije je. Mleko, kifle i ostalo da ne pominjem, ali… Ipak se nešto nadam, dogodiće se neko ili nešto što će osvestiti ovaj napaćeni narod, da shvati da je ta vlada naša i da MI možemo i moramo da je menjamo kad NAMA ne odgovara a ne njima. Nigde ne piše da 5. oktobar može da se dogodi samo jednom u istoriji.

Eto, sad bih mogla ovako do sutra, ali neću, čeka me sedmi deo Hari Potera da pročitam i završim i to i onda samo kažem, izađite na izbore, biće boljih kandidata sledeći put.

Valjda.

“Znam ja koliko je teško biti majka.” Kaže ON: “Znam ja koliko je teško biti majka”!!!. Zna ON. E, pa, stvarno!!!

Ako sam na nešto alergična to su izjave muškaraca, tipa: “Ih, kao da ti je teško da rodiš još jedno dete.” ili “Persa dobila sina/ćerku.”, kao da je Persi, onako kako se to redovno dešava Peri, Miki, Lazi neko lepo upakovao i doneo bebanče na poklon. A da ne pominjem koliko sam se iznervirala kada sam u “Utisku nedelje” na B92 čula tu izjavu predsedničkog kandidata SRS Tomislava Nikolića: “Znam koliko je teško biti majka.” (jutros čujem da sam to mogla još pre nekoliko dana da pročitam u “Blicu”, ali ovih dana nešto nisam imala živaca za štampu.)

Zbog takve jedne izjave, date u predizbornoj kampanji, sve majke iz Srbije bi trebale da glasaju protiv njega. I to čisto sa žensko-muške strane, bez ikakvih upliva u politiku.

DakleM: Dragi muškarci, bili predsednički kandidati ili ne, bez obzira koliko dugo i u kom rodu vojske ste bili, bez obzira da li ste osećajni ili bezosećajni i koliko vremena provodite sa svojim trudnim suprugama i koliko im pažnje poklanjate, ili koliko učestvujete u odgajanju dece, bez obzira na sve vaše fizičke i psihičke sposobnosti NEMATE ni najblažeg POJMA koliko je TEŠKO biti MAJKA. Od samog početka, kada prvi put saznamo da u nama živi novi mali čovek pa do trenutka kada nas, uz Božiju milost, pokrije zemlja mnogo pre naše dece, nemate predstavu o tome koliko je teško biti majka. Ama ič.

JA znam o čemu govorim.

P. S. Cela priče se, naravno, odnosi na prave majke, ne na one koje svoju decu rode i ostave.

Čitam ove nesrećne aranđelovačke novine “AR reporter” i na prvoj strani tekst koji nosi naslov kao i ovaj moj post, samo bez znakova uzvika i pitanja na kraju.

Tekst počinje rečenicom: “Slovenačka kompanija “Hosting” završila je izradu Strategije za razvoj turizma u opštini Aranđelovac… Dokument od više stotina strana pregledao je Savet opštine Aranđelovac za turizam… Za izradu Strategije iz opštinskog budžeta je izdvojeno 6.000.000 dinara...”

Ne znam odakle da počnem. Na primer od preporuka koje su u Strategiji:

• Renoviranje hotela “Staro zdanje” i “Šumadija” (to da su hoteli za renoviranje znamo svi koji živimo ovde, dakle opštepoznata stvar…)
• Izmeštanje Specijalne bolnice i izgradnje spa i welness centra na njenom mestu (RH zavod je davno trebao da bude preseljen iznad parka ali je ta zgrada propala i tamo sada može samo da se gradi iz početka…)
• Izmeštanje “Eksploatacije” iz parka i izgradnje savremenog Kulturnog centra na njenom mestu (ja sam za Kulturni centar ali da li izvor pripada “Knjazu” ili parku tj. opštini i može li da se izmesti i koliko vremena/para za to treba???)
• Izgradnja posebnog Sport hotela (specijalizovan za sportske ekipe) u blizini parka (volela bih da vidim mesto u blizini parka koje već nije zauzeto a naročito veličine potrebne za jedan hotel koji treba da primi sportske ekipe a svi znamo šta im od sadržaja treba…)
• Izmeštanje sadašnje fabrike “Šamot” i izgradnja stambenog naselja na tom mestu (uopšte da ne komentarišem…)
• Izgradnja Etno sela negde u blizini sa najmanje 300 ležajeva (a tek ovo, svi jedva čekaju da dođu u Aranđelovac i vide etno-selo)

Dalje, citiram članak: “Ove investicije bi bile vredne oko 56 miliona evra ali bi omogućile da godišnji priliv turista bude i do 200.000. Procene su da bi grad mogao da ostvari godišnji prihod od oko 12 miliona evra, sa 2.5 miliona evra čiste dobiti.”

Elem, čak i kad bi odnekud došli do tih 56 miliona evra trebalo bi nekih 22.5 godina da se (planiranim prihodom koji bi se sigurno odvajao za te svrhe) te pare vrate, što i nije nemoguće u nekom drugom uređenju i okruženju. Ali u situaciji kada budžetski službenici ne primaju plate na vreme već sa zakašnjenjem od mesec dana, dati 6.000.000 dinara za Strategiju razvoja turizma slovenačkoj kompaniji kao da kod nas ne postoji niko ko je to mogao da uradi!!! Za manje pare. I to za takve očigledne stvari. (Svaka čast za finansijske detalje i predračune. Za to je sigurno trebalo vremena i rada).

Ovo je još jedan članak na temu “Kako opštinske vlasti troše teško odvojeni novac poreskih obveznika“.

Apotekarska ustanova u Aranđelovcu (ili već kakav je zvaničan naziv) je u poslednjih nekoliko godina renovirala svoje dve (od tri) apoteke. I sve je lepo, boje su vesele, pultovi su moderni, postoje i dva računara na dva odvojena šaltera….

Sve to, džabe. Kome su potrebna ta dva računara kad uvek (baš uvek) sa pacijentima (kako to farmaceuti vole da kažu) radi samo jedan farmaceut?

Odem malopre u apoteku, ispred mene dvoje (i zbog toga i odlučim da sačekam, jer je u prethodna dva prolaza bilo više od pet ljudi u redu), rade tri apotekarke… Ali, jedna pakuje lekove tj. spakovala je nekih desetak kutijica lekova i posle toga je otišla u službene prostorije. Za njom je otišla druga koja je prethodno sravnila recepte sa iznosima učešća i ostala je najstarija koja je toliko spora, da sam ja htela da vrištim na kraju.

Kada sam izlazila, iza mene je ostalo još nekoliko ljudi koji su u međuvremenu pristigli.

Još uvek nemaju knjigu utisaka. Ili je bar ja nisam videla.

U petak, 21.12.2007. u Aranđelovcu je otvoreno klizalište, na terenu između Muzičke škole i Sportskog centra. Bilo je puno zvanica, balona, vatrometa a kako sam čula (iz nezvaničnih izvora) i polomljenih kostiju usled ulaska na led u cipelama….

Juče sam bila na klizalištu. I kao svaki hairspliter uočila sam nekoliko nedostataka:

• Umesto u 11h klizalište je počelo da radi u 11:40h.
• Ne postoje oramarići ili bilo kakva mesta za ostavljanje obuće.
• Nema nikoga ko bi vam rekao koliko jako treba da se zategnu pertle na klizaljkama, što je jako bitno koliko se sećam časova klizanja…
• Nema nikoga da objasni bar osnovne korake za početnike koji su 90% posetilaca.
• Još uvek se led ne ravna mašinom nego ručno, pa je malo grbav.
• Još uvek nema mogućnosti kupovine karte za pola sata klizanja iako je sat vremena puno (naročito ako ste prvi put na ledu i imate od 5 do 7 godina).

Ali, važno je da je počelo. Možda se poprave u hodu

Svakoga dana, kada se dokopam interneta, prvo proverim šta ima novo na blogovima za koje sam se pretplatila (Google Reader, probajte, baš je super :)) a zatim i svoju poštu.

Danas sam prošitala nove vesti na Mooshema blogu a u vezi su sa akcijom i pričom “Da li si ti David?”. Tek da imamo blagi uvid u to kako se to radi na “trulom zapadu” koji mnoge stvari NE finansira iz džepova poreskih obveznika (tipa: političke partije, predsedničke izbore, proslave u novogodišnjoj noći,…). Pročitajte sami. Napisala Sasha.

Već neko vreme pratim dešavanja oko akcije “Da li si David?” koju je započela Tatjana Vehovec iz Novog Sada. Odjeci ove akcije stigli su i do TV B-92, a mislim da treba da se pomene gde god je moguće, da se dalje čuje.

Želim samo da kažem da podržavam ovu i slične akcije kojima se stvarno nešto može učiniti, a da su vlast bahate, bahate su. Gradonačelnik Aranđelovca je dr Radosav Švabić iz SRS (da čudne koincidencije), i za tri koncerta na kojima nije bilo ni 2.000 ljudi (ukupno) (Ar ima oko 25.000 stanovnika, cela opština preko 50.000) je letos dato oko 40.000 €. Naravno, to nisu zvanični podaci jer se do njih i ne može doći, ali ako je cifra i približno tolika, mnogo je. Mi u gradu nismo imali Tatjanu i žao mi je zbog toga. Da ne pominjem da mi još uvek nismo primili plate.

Vlast biraju građani i njima vlast treba da podnosi izveštaje sa TAČNIM podacima o načinu na koji se troši novac koji se odvaja iz džepa građana.

Dakle, miša u ruke, samo ste klik daleko od potpisivanja.

Svetlana Lukić je pre nekog vremena, kad je bilo svo ono ludilo oko otkazivanja promocije “Peščanika” u Aranđelovcu, rekla: ” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…” I, na moju veliku žalost, bila je u pravu.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Krenem jutros malo pre 7 na posao. Oko mene sve lepo, belo. Krovovi, krošnje drveća, trotoari i kolovozi.

Kao i svake godine, bez obzira da li je novembar ili februar, JKP “Bukulja” uvek bude iznenađeno snegom. Tako da su ovoga jutra, ne baš tako malobrojni automobili klizali uz i niz glavnu ulicu jer sneg nije bio ni raščišćen niti je bila bačena so.

Eto, tek da napomenem.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” u Aranđelovcu, postoji, verovali ili ne, skoro 150 godina. Verujem da je uvek bilo problema sa finansiranjem, a poslednjih godina, od kada ja tamo radim, uvek manjka novca. Uglavnom nema dovoljno za knjige, ali ovoga puta nema ni za drugi deo novembarske plate a decembarsku i da ne pominjemo !!!

Razumem ja da je, nekome ko treba da finansira ustanovu čije usluge neposredno ne koristi (za osam i po godina rada, na prste mogu da nabrojim službenike SO koji dolaze po knjige a među nema nikoga sa vrha), mnogo sve što treba da uloži za rad takve ustanove, ali ipak da nema dovoljno za plate jer je “probijen budžet”!?!. Ne znam samo ko je kreirao taj probijeni budžet, kad su radnici Biblioteke, Muzeja i još nekih ustanova ostali bez plata kojih će možda biti do Nove godine (ako se uradi rebalans budžeta…) a ako ne, 5. januar nije toliko daleko.

Važno je da je imalo dovoljno novca za putovanja po inostranstvu, koncerte (koje sam gledala ali kad sam saznala koliko su koštali uhvatila me vrtoglavica) i još što šta ali za plate nema. Tek da se zna, radnici SO su primili i drugi deo novembarske plate, oni valjda nisu probili budžet.

Istoriju jednog grada čine ustanove koje o toj istoriji brinu. Ustanovu čine radnici svojim radom i brigom o potrebama stanovnika ove opštine koji su biračko telo. Kakvo god.

Verujem da ste svi već čuli za Aranđelovac, ako ne zbog vode, mermera i Bukulje, onda sigurno zbog nepotrošenih budžetskih para datih u republičku kasu a najsigurnije zbog događaja oko emisije “Peščanik“.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se konektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodjstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.

Volim da se probudim sama, bez trzanja i skakanja, naročito kada ne radim prvu smenu. Zato, najčešće, uveče pred spavanje isključim telefon.

Sinoć zaboravih da to uradim i oko pola 2, kako sam kasnije utvrdila, me probudi dotična naprava. Javi mi se uplakani ženski glas, koji jedva čujno, kroz suze, isprekidano kaže:

“Jaoj, u bolinici sam, sve me boli, …” i na moja uporna pitanja “Ko je to?” (jer sam mislila da je neko u takvoj situaciji promašio broj telefona) ona odgovara, tiho i sa blagim bosanskim akcentom:

“Ništa te ne čujem, evo doktor će sada…”

Javlja se “Doktor”, glas koji bi mogao da pripada muškarcu od pedesetak godina i počinje da me smiruje (”zna on da sam se ja već malo uplašila…”) i da se raspituje za detalje sa kim razgovara.

Do tada sam se već rasanila i posle svakog njegovog pitanja, koja su uglavnom bila usmerena ka tome da sazna što više o meni i porodici koju imam, počela sam da pitam koga oni traže i zbog čega. Kada sam mu jasno i prilično glasno rekla da moja majka ni slučajno nije osoba sa kojom sam prvo razgovarala a onda on počeo da me ubeđuje da je to ipak bio moj brat (!?!) i da je on lekar VMA (koji se, naravno, nije predstavio), već sam počela da vičem. Na moj povišen ton, odgovorio je uvređenim : “Vi mi ne vjerujete?” i naravno, onako preteći: “Pa, provjerite! …” To je bio kraj razgovora.

Dugo posle toga nisam zaspala, ne zbog nekog straha već od besa i osećanja nemoći, jer realno svake noći može neko tako da me zivka a ja nisam sigurna da postoji način da se od toga zaštitim. Nemam identifikaciju na telefonu a i da imam, u pola dva noću, bez naočara i u žurbi da se što pre javim da se ne bi probudili svi u kući, ne znam koliko bi mi značila…

Bukulja je 696 m visoka planina u čijem podnožju se udobno protegao Aranđelovac. Planinarsko društvo je još davnih dana utabalo staze kojima se može stići do vrha, ali je sve to malo više reklamirano poslednjih godina.
Kad god mi vreme dozvoli, idem u šetnje do vrha Bukulje. Pošto živim na drugom kraju grada, do podnožja idem automobilom, da skratim put i preskočim prolazak kroz smog i … onda krećem. Društvo mi najčešće pravi najmlađa ćerka, ali ponekad nagovorim i stariju decu.
Planinska staza, sa nekim totalno nemaštovitim imenom (nešto kao “Serpentina” ili tako nešto, moram da proverim…) duga je oko 2000 m i laganim hodom može da se pređe za 1 h. Jana i ja se penjemo 50 minuta do vrha.
Novost vredna hvale  je osmatračnica na samom vrhu sa koje je pogled stvarno prelep. Vredi prošetati  do gore, makar samo zbog prizora, da ne pominjem koliko je zdravo provesti nekih dva-tri sata na čistom vazduhu i odabranom društvu..

U sklopu mojih prethodnih razmišljanja, sada postoji još jedno lepo mesto gde možete da provedete prijatne trenutke u Aranđelovcu. Bilo da ste gost, domaćin ili neko ko je odavde odavno otišao ali ga neke spone, meni ne baš jasne, neraskidivo vežu za ovaj mali grad.

Kafić „Kojekude“ nalazi se u glavnoj ulici već nekoliko godina. U staroj kući, sa stolovima napravljenim od mehaničkih mašina za šivenje, uvek je imao neki svoj šarm. Za mnoge njegove goste najveća zanimljivost je mini-bašta na samom trotoaru, koja onima koji to vole daje uvid u mnogobrojne prolaznike.

Ovih dana, kafić je proširio unutrašnje dvorište tako da, kada uđete unutra, imate utisak da ste daleko od gradske buke i vreve.

Fontana, potok, mali most, veliki drveni šank, razdvojeni stolovi, sve to pruža osećnje mira i odvojenosti, pa ga preporučujem svima onima koji žele jedan takav predah u kutku koji je bio potreban ovom gradu.

Da osetite deo atmosfere pogledajte Kojekude.

Aranđelovac, nekada nadaleko čuveno turističko mesto, poznato po izvorima lekovite mineralne vode i najvećoj izložbi skulptura na otvorenom, a sve to u okviru prelepog parka Bukovičke banje je sredinom devedesetih godina počeo da pokazuje ozbiljne znake depresije. Polako je sve propadalo, od velikih fabrika  opeka od šamota i elektroporcelana, preko Starog zdanja koje čeka renoviranje više od 30 godina, do kulturnog i zabavnog života koji je polako umirao.

Srećom po nas koji živimo u ovom gradu a Grand parada i slične emisije/televizije nam nisu duhovna hrana ni način na koji punimo baterije, ovo leto donelo je nekoliko lepih događaja. Sve je počelo koncertom grupe Van Gogh 25. jula na Otvorenoj sceni. Đule i ekipa su sjajno odsvirali pesme koje je i mlađa publika, moram da primetim, znala naizust, što mi je bilo posebno prijatno iznenađenje. (Fotografije, na žalost, nemam).

U ponedeljak 27.08. na montažnoj bini postavljenoj ispred zgrade SO Aranđelovac, koncert su održali Sanja Ilić & Balkanika, uz puno pratećih efekata. Bilo je to devedesetak minuta uživanja u muzici čiji su koreni negde u etno ritmu Balkana, ali tako dobro aranžirane da ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Publike je bilo, ali ne bih mogla da odredim broj, jer je ozvučenje bilo dobro pa se zvuk prostirao daleko izvan granica Gagićevog venca (tj. Venca slobode kakav je zvanični naziv). Fotografije, opet, nemam jer sam u žurbi da stignem na početak koncerta zaboravila aparat, iako se ispostavilo da je koncert počeo u 21 h a ne u 20 h kako je bilo najavljeno. Detalje o ovoj grupi umetnika možete da vidite na www.sanja-balkanika.com

Dva dana kasnije, na istom mestu, ovoga puta u 20 h, počeo je koncert Partibrejkersa. Bila sam jako kratko, tek da zvirnem, jer to nije muzika koju volim da slušam, naročito ne tom jačinom, ali ipak treba pomenuti da se i to dogodilo. Publike je bilo, rekla bih manje nego za koncert Balkanike, ali možda su došli kasnije

Sve u svemu, Aranđelovac mrda, nije još uvek mrtav skroz. Ima nade.

Možda ja postajem malo paranoična što se tiče štednje vode (to će proceniti oni moji prijatelji koje sam “usrećila “kružnim mailom o suvoj nam budućnosti) ali ovo je pričica koju baš hoću da podelim sa ostatkom sveta.

Moje najmlađe dete, Jana, ima četiri i po godine. I ja, još uvek, dežuram pored nje dok pere ruke, tek za svaki slučaj

I dok je ona prala ruke, ja sam uredno zatvarala česmu dok ih je ona trljala i onda pričamo o tome kako voda ne treba da teče dok se mi bavimo sapunjanjem, jer se tako čuva voda. Onda, mala pametnica, kaže: “Voda mora da se čuva jer ima puno ljudi a malo vode”. Ja sve to uredno potvrdim i kažem da zbog toga moramo da pazimo koliko vode trošimo i da svi sačuvamo vode koliko god možemo, svaki put. I u sred te, neobavezne, priče ona gotovo plačnim glasom kaže: “Onda, kad ja porastem, neću imati vodu ako je ne budu svi čuvali !!!!”
A njoj nisam slala gore pomenuti mail.

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.

Hiljadu puta smo čuli onu poznatu krilaticu :“Dajte krv, spasite život“, ali verovatno je više niko i ne registruje koliko nam je poznata. Da li zbog drugačijeg tempa života ili zbog sve manje brige za okolinu, sve je manje ljudi koji dobrovoljno daju krv.

Majka moje koleginice sa posla je pala  i pri tome je slomila kuk, što u njenim godinama nije baš svejedno. Pošto se to sve izdešavalo dok sam ja bila u Beogradu tek sam je danas videla i pitala za detalje. Dobro u svemu je da je moguća operacija ali se pojavio problem potrebne krvne grupe. Slučajno pomenuvši taj detalj, ustanovile smo da druga koleginica i ja imamo potrebnu krvnu grupu.

Epilog možete da pretpostavite, otišle smo u Zavod za transfuziju, dale krv i to nekome stvarno mnogo znači.

Poenta ove priče je: čitava procedura, sa probom, pregledom i samim davanjem krvi, ne traje više od desetak minuta, što na svakih 16 nedelja, kada ponovo možete da date krv, nije baš mnogo a nekome stvarno mnogo znači. Prema tome: Dajte krv, spasite život! Ako mnogima oko sebe ne možemo da pomognemo da bolje i kvalitetnije žive, možda nekome možemo dati šansu da se ponovo vrati u normalan život.