Bukulja je 696 m visoka planina u čijem podnožju se udobno protegao Aranđelovac. Planinarsko društvo je još davnih dana utabalo staze kojima se može stići do vrha, ali je sve to malo više reklamirano poslednjih godina.
Kad god mi vreme dozvoli, idem u šetnje do vrha Bukulje. Pošto živim na drugom kraju grada, do podnožja idem automobilom, da skratim put i preskočim prolazak kroz smog i … onda krećem. Društvo mi najčešće pravi najmlađa ćerka, ali ponekad nagovorim i stariju decu.
Planinska staza, sa nekim totalno nemaštovitim imenom (nešto kao “Serpentina” ili tako nešto, moram da proverim…) duga je oko 2000 m i laganim hodom može da se pređe za 1 h. Jana i ja se penjemo 50 minuta do vrha.
Novost vredna hvale  je osmatračnica na samom vrhu sa koje je pogled stvarno prelep. Vredi prošetati  do gore, makar samo zbog prizora, da ne pominjem koliko je zdravo provesti nekih dva-tri sata na čistom vazduhu i odabranom društvu..

U sklopu mojih prethodnih razmišljanja, sada postoji još jedno lepo mesto gde možete da provedete prijatne trenutke u Aranđelovcu. Bilo da ste gost, domaćin ili neko ko je odavde odavno otišao ali ga neke spone, meni ne baš jasne, neraskidivo vežu za ovaj mali grad.

Kafić „Kojekude“ nalazi se u glavnoj ulici već nekoliko godina. U staroj kući, sa stolovima napravljenim od mehaničkih mašina za šivenje, uvek je imao neki svoj šarm. Za mnoge njegove goste najveća zanimljivost je mini-bašta na samom trotoaru, koja onima koji to vole daje uvid u mnogobrojne prolaznike.

Ovih dana, kafić je proširio unutrašnje dvorište tako da, kada uđete unutra, imate utisak da ste daleko od gradske buke i vreve.

Fontana, potok, mali most, veliki drveni šank, razdvojeni stolovi, sve to pruža osećnje mira i odvojenosti, pa ga preporučujem svima onima koji žele jedan takav predah u kutku koji je bio potreban ovom gradu.

Da osetite deo atmosfere pogledajte Kojekude.

Aranđelovac, nekada nadaleko čuveno turističko mesto, poznato po izvorima lekovite mineralne vode i najvećoj izložbi skulptura na otvorenom, a sve to u okviru prelepog parka Bukovičke banje je sredinom devedesetih godina počeo da pokazuje ozbiljne znake depresije. Polako je sve propadalo, od velikih fabrika  opeka od šamota i elektroporcelana, preko Starog zdanja koje čeka renoviranje više od 30 godina, do kulturnog i zabavnog života koji je polako umirao.

Srećom po nas koji živimo u ovom gradu a Grand parada i slične emisije/televizije nam nisu duhovna hrana ni način na koji punimo baterije, ovo leto donelo je nekoliko lepih događaja. Sve je počelo koncertom grupe Van Gogh 25. jula na Otvorenoj sceni. Đule i ekipa su sjajno odsvirali pesme koje je i mlađa publika, moram da primetim, znala naizust, što mi je bilo posebno prijatno iznenađenje. (Fotografije, na žalost, nemam).

U ponedeljak 27.08. na montažnoj bini postavljenoj ispred zgrade SO Aranđelovac, koncert su održali Sanja Ilić & Balkanika, uz puno pratećih efekata. Bilo je to devedesetak minuta uživanja u muzici čiji su koreni negde u etno ritmu Balkana, ali tako dobro aranžirane da ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Publike je bilo, ali ne bih mogla da odredim broj, jer je ozvučenje bilo dobro pa se zvuk prostirao daleko izvan granica Gagićevog venca (tj. Venca slobode kakav je zvanični naziv). Fotografije, opet, nemam jer sam u žurbi da stignem na početak koncerta zaboravila aparat, iako se ispostavilo da je koncert počeo u 21 h a ne u 20 h kako je bilo najavljeno. Detalje o ovoj grupi umetnika možete da vidite na www.sanja-balkanika.com

Dva dana kasnije, na istom mestu, ovoga puta u 20 h, počeo je koncert Partibrejkersa. Bila sam jako kratko, tek da zvirnem, jer to nije muzika koju volim da slušam, naročito ne tom jačinom, ali ipak treba pomenuti da se i to dogodilo. Publike je bilo, rekla bih manje nego za koncert Balkanike, ali možda su došli kasnije

Sve u svemu, Aranđelovac mrda, nije još uvek mrtav skroz. Ima nade.

Možda ja postajem malo paranoična što se tiče štednje vode (to će proceniti oni moji prijatelji koje sam “usrećila “kružnim mailom o suvoj nam budućnosti) ali ovo je pričica koju baš hoću da podelim sa ostatkom sveta.

Moje najmlađe dete, Jana, ima četiri i po godine. I ja, još uvek, dežuram pored nje dok pere ruke, tek za svaki slučaj

I dok je ona prala ruke, ja sam uredno zatvarala česmu dok ih je ona trljala i onda pričamo o tome kako voda ne treba da teče dok se mi bavimo sapunjanjem, jer se tako čuva voda. Onda, mala pametnica, kaže: “Voda mora da se čuva jer ima puno ljudi a malo vode”. Ja sve to uredno potvrdim i kažem da zbog toga moramo da pazimo koliko vode trošimo i da svi sačuvamo vode koliko god možemo, svaki put. I u sred te, neobavezne, priče ona gotovo plačnim glasom kaže: “Onda, kad ja porastem, neću imati vodu ako je ne budu svi čuvali !!!!”
A njoj nisam slala gore pomenuti mail.

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.

Hiljadu puta smo čuli onu poznatu krilaticu :“Dajte krv, spasite život“, ali verovatno je više niko i ne registruje koliko nam je poznata. Da li zbog drugačijeg tempa života ili zbog sve manje brige za okolinu, sve je manje ljudi koji dobrovoljno daju krv.

Majka moje koleginice sa posla je pala  i pri tome je slomila kuk, što u njenim godinama nije baš svejedno. Pošto se to sve izdešavalo dok sam ja bila u Beogradu tek sam je danas videla i pitala za detalje. Dobro u svemu je da je moguća operacija ali se pojavio problem potrebne krvne grupe. Slučajno pomenuvši taj detalj, ustanovile smo da druga koleginica i ja imamo potrebnu krvnu grupu.

Epilog možete da pretpostavite, otišle smo u Zavod za transfuziju, dale krv i to nekome stvarno mnogo znači.

Poenta ove priče je: čitava procedura, sa probom, pregledom i samim davanjem krvi, ne traje više od desetak minuta, što na svakih 16 nedelja, kada ponovo možete da date krv, nije baš mnogo a nekome stvarno mnogo znači. Prema tome: Dajte krv, spasite život! Ako mnogima oko sebe ne možemo da pomognemo da bolje i kvalitetnije žive, možda nekome možemo dati šansu da se ponovo vrati u normalan život.

Danima se ne dešava skoro ništa interesantno a onda dva događaja koja bih da prokomentarišem/pomenem.

Danas se navršilo tri godine od kada je ubijen Zoran Đinđić. Samo što je tada bio sunčani martovski dan, i u Beogradu se osećao pravi početak proleća. Danas i nebo plače za Srbijom kakva smo mogli da budemo pre ovog najbezumnijeg čina u našoj skorijoj istoriji.

Posle tri godine nismo ni blizu onog mesta gde smo tada bili. Na žalost, vratili smo se unazad. Nekako me hvata strava od svakog sledećeg pojavljivanja naših „političara“ i od svakog njihovog gesta koji će nas odvesti ko zna gde i zaplesti nas u ko zna kakvu situaciju. Izgleda da su, ubistvom Đinđića, svi ljudi sa malo pameti i želje za boljim sutra odlučili da su važniji sami sebi i svojim porodicama, nego da prođu kao pokojni premijer, koji je trebalo da bude najčuvaniji čovek u zemlji. Čak i snimci njegovih govora i obraćanja imaju više snage, energije u vere u bolju budućnost nego svi naši sadašnji predstavnici zajedno.

Ne želim dalje ni da razmišljam gde ćemo biti za još tri godine. Ili za još tri,… Volela bih da mislim da će bar moja deca imati mogućnost da pristojno žive od svog znanja i rada. Ako ne u zemlji u kojoj su rođeni, onda negde gde će ih, prvenstveno, ceniti kao ljude.

Ali znam da neko nešto mora da učini ako hoćemo da nam bude bolje. Ili bar svako po malo. A ne da ćutimo (kao kad su nam uveli TV pretplatu isti oni ljudi koji su se protiv toga bučno borili u vreme dok su bili opozicija) i čekamo da se neko drugi prvi seti. Za početak, ponovo se (ako već niste a i ako jeste, od viška glava ne boli) uključite u akciju „Ako Srbija stane“ (idite na www.vesic.org ili na http://www.kapiraj.org ). Dobro je za podsećanje koliku razliku može da napravi jedan čovek.

Posle svega ovoga, glupo mi je i da pomenem sinoćni izbor za pesmu Beovizije, …

Vest koja je od juče bila udarna na svim televizijskim stanicama koje pratim je da je umro Slobodan Milošević.

Ne želim da komentarišem ni njegov život ni njegovu smrt, ali moram da kažem nešto što me užasno nervira u svemu tome.

Svi zvaničnici, što iz Haga, što iz NATO-a i sličnih organizacija „žale jer pravda nije sprovedena…“ sa naglaskom na to da bi, svakako, bio osuđen, pa je šteta što je umro pre toga. Bar sam ja stekla takav utisak.

Još jednom, ne želim da komentarišem njegov život, pogotovo ne njegovu vladavinu (ko je preživeo može da priča i da se seća…) ni to koliko ja mislim da je kriv za mnogo toga, ali bih samo htela da primetim da bi neko naduvanim svetskim moćnicima trebao da spomene da su svi (kako se to ističe u svim stranim filmovima u kojima postoji bilo kakvo suđenje, čak i kad su optuženi teroristi, masovne ubice i njima slični) „nevini dok se ne dokaže da su KRIVI“ pa makar to bio i Slobodan Milošević. To što je umro u zatvoru pre kraja procesa, je samo minus onima koji su vodili taj proces.

Ja jedino ne bih volela da mi svi, kao narod, i dalje budemo unapred osuđivani za greške naših političara. I da ćemo, možda nekad, dobiti šansu da pokažemo da nismo zli kakvim nas prikazuju, već da smo jednostavno ljudi koji su živeli u vreme najsurovijih bratoubilačkih ratova, što bi samo trebalo da govori za sebe.

Vreme koje kao da iskušava naše strpljenje, uporno se menja, i pored svih drugih nelagodnosti donosi i gomilu virusa. Rezultati prolaska virusa kroz organizam različito se manifestuju (a ko kaže da okolo šeta samo jedan virus, ko zna koliko ih je?) a pomoć, naravno, tražimo od lekara.

Pre nekoliko dana, ujutru odvedem sa svoju ćerkicu Janu, staru tri i po godine, u ovdašnji Dečiji dispanzer, na pregled kod pedijatra, jer je celu prethodnu noć kašljala i žalila se na bolove u stomaku. Umesto uobičajene gužve zateknem praznu čekaonicu (što me je prijatno iznenadilo) i posle nekoliko minuta čekanja uđosmo nas dve u ordinaciju lekarke koja u našem gradu važi kao pouzdani i iskusni lekar. Pored pomenute lekarke, pedijatra, tu je bila i njena mlada koleginica, verovatno odrađujući staž. Kada sam ispričala razloge dolaska (kašalj, bolovi u stomaku) počeo je pregled, koji je ukupno trajao tri-četiri minuta, da ne gnjavim sa poznatim detaljima. Važno je da napomenem da sam posebno naglasila kašalj i da je posle slušanja rada pluća lekarka rekla Jani „Super si!“, kako sam ja shvatila, misleći baš na rad pluća. Dijagnoza je bila „angina“ i to u početnom stadijumu, ne znam sad baš originalne (latinske ili kakve već) nazive, ali znam da se o tome radilo jer je baš tako objasnila mlađoj koleginici.

Moje prilično dugo roditeljsko iskustvo navelo me je da posumnjam u dijagnozu, jer terapija nije sadržala nikakve lekove (ni biljne niti bilo kakve druge vrste) koji su se odnosile na pomenuti kašalj.

Pošto Janu već više od godinu dana vodimo kod pedijatra-alergologa u Kragujevac (zbog nekih njenih alergija) a imali smo i zakazan pregled tog popodneva za sina, odlučimo mi da je povedemo sa nama i sačekamo sa primenom prepisane terapije dok je ne pregleda dr. Zoran Simonović (ako koga zanima).

Kao i do sada, pregled je trajao neuporedivo duže nego tog jutra ili bilo kada u poslednje vreme u državnim medicinskim centrima, i što je jako bitno, dr. Simonović je posebnu pažnju obratio na kašalj (čak se i Jana naljutila na njega jer je terao da toliko dugo kašlje a njoj se ne kašlje!!!), čim je čuo prvi put kako se nakašljala, bez ikakvih mojih sugestija o tome (na samom početku ispričala sam mu isto što u lekarki tog jutra) a dijagnoza je bila: Bronchitis ac (imam ovde izveštaj, pa sam mogla da prepišem). Naravno, i terapija je bila sasvim drugačija i kompleksnija.

Da se razumemo, ja bih više volela da ona nema bronhitis, jer mislim da se problem sa grlom lakše leči i da može da ima manje posledice, naročito u početnom stadijumu kad je grlo samo crveno kako je sada (ne znam sigurno, samo pretpostavljam) ali šta da nismo imali ovu drugu opciju? Koliko bi vremena prošlo dok bi ta bolest, ne lečena, počela da pravi komplikacije ili prešla (ne daj, Bože) u hroničnu? I da li bi se svi onda čudili, otkud to kad su nalazi pregleda pluća bili uredni?

Znam ja da lekari u državnim ustanovama ne zarađuju kao privatnici i da imaju neuporedivo veći broj pacijenata, ali to je, na neki način, i njihov izbor jer sigurna zarada je sigurna, ali da ne ulazim u detalje koji se tiču lično svakog od njih, već da se držim onoga što mene lično zanima a to je: šta treba da ih opredeli da svakom pacijentu pruže onoliko vremena koliko zaslužuje i adekvatno lečenje bez obzira na uslove u kojima rade (ili šta već piše u čuvenoj Hipokratovoj zakletvi)?

Posle, ukupno, šest pojavljivanja u i oko švajcarske ambasade, moj suprug i ja smo dobili vize za Švajcarsku. Sedmi put je otišao naš drug koji živi u Beogradu da podigne pasoše i tako je priča sa komplikovanom procedurom dobijanja vize ove neutralne i najpouzdanije zemlje okončana.

Čitava procedura trajala je nešto malo manje od mesec dana, s tim da je mogla biti mnogo kraća da smo pri našem prvom odlasku ili pre njega saznali neke korisne informacije koje sam ja čula od ljudi u redu kada sam bila poslednji put.

Dakle, svi koji budu u sličnoj situaciji u kojoj sam ja bila, neka svojim prijateljima/rođacima koji žive u Švajcarskoj i koji im šalju garantno pismo kažu da kada budu nosili garantno pismo u švajcarsku policiju naglase da treba da bude poslano u ovdašnju ambasadu ELEKTRONSKI, pa će pomenuti obrazac stići za dva dana. Tako ćete imati više vremena za završetak čekanja u/oko ambasade Švajcarske i za nabavku što povoljnijih avionskih karti ako se odlučite za ovaj vid prevoza.

To je to, za sada. Slede utisci, kada se vratim, dan pre dočeka Nove godine.

Poslednjih godina naša mala namučena država uporno pokušava da se“vrati“ u Evropu iz koje je, nepravedno i ničim izazvano, prognana još početkom devedesetih godina. I svi samo o tome pričaju, kako do statusa kojim će nas ponovo priznati delom civilizacije. Pitanje koje se nameće, a o kome se ne priča baš tako javno i glasno, je :“Koliko su naši ljudi spremni da se ponašaju po pravilima koja su, u tom civilizovanom svetu, nešto što se podrazumeva?“.

Ova priča počinje u malom gradu, kakvih kod nas ima prilično a i delovi većih gradova su im vrlo slični. U opštoj pomami za kreditima i mogućnostima koje oni pružaju, malobrojni radnici jedne firme rastrčali su se u potrazi za žirantima i sličnim potrepštinama. Visina kredita koji svaki može da dobije je nešto o čemu se (u toj civilizovanoj Evropi kojoj stremimo) ne pita niti govori, možda samo o broju rata i kamatama. Jedan od pomenutih radnika, po meni već pomalo bolesno, uporno pokušava da sazna sve do najsitnijih detalja, ne libeći se da direktno pita sve koji su i pomenuli da bi, možda, probali da dobiju neki kredit: “A jesi li predao/la sve papire?“ ili „Koliki su ti iznos odobrili?“ ili, možda, „Koliko rata?“. Drugi radnici su odolevali navalentnim pitanjima kako je ko mogao i znao: neko ćutanjem, neko poricanjem a neko i preciznim odgovorima. Sve dok…

Jednog dana taj navalentni radnik krene u banku pomenutim poslom, i to pravo kod direktora u kancelariju (jer on sve konce drži u rukama). I tamo, iz prve ruke, dobije sve informacije o uslovima kreditiranja, načinu popunjavanja dokumenata a i ono što ga je najviše zanimalo: kada je, i iz koliko puta, jedan bezobrazno ćutljivi kolega iz njegove firme, predavao dokumenta, kolika će biti visina kredita, kamata, rate i sve ostalo. Pa i da je još neko predao papire, ali se pomenuti direktor (koji bi trebao da čuva poslovne tajne koliko i lekar svoje u najmanju ruku) trenutno ne seća tog drugog imena i detalja a i papiri mu nisu tu da sve na licu mesta proveri i prosledi dalje!!!

Mislim da je svaki komentar suvišan. A vi?

Švajcarska je ime koje, kod svih nas koji o njoj samo slušamo, asocira na najveću moguću efikasnost i preciznost. Tako sam i ja mislila sve dok pre nekog vremena nisam trebala da predajem zahtev za vizu za tu prelepu planinsko jasnu i organizovanu zemlju.

I tako ja pozovem nekoliko brojeva telefona zbog bilo kakvih informacija o potrebnim propratnim dokumentima, dok konačno nisam dobila URL sajta koji inače ne može da se nađe standardnim načinima pretrage interneta (koga zanima: www.eda.admin.ch/belgrade). Na sajtu nađem sve potrebne podatke i mogućnost da zahtev tako i dobijem.

Sve bi to bilo lepo da na zahtevu jasno ne piše da mora da se popuni na jednom od sledeća 4 jezika: nemački, italijanski, francuski i engleski. Obzirom da jedino vladam engleskim od ponuđenih jezika, odlučim se za tu opciju, ali nigde nije objašnjeno da li i imena nadležnih institucija (MUP, SUP ili slično) isto treba da se prevode na engleski (kao i imena radnih organizacija uostalom) ili se jednostavno prepisuje iz pasoša. Sa druge strane, moj pasoš je izdat 1998. godine još u vreme dok smo se zvali SRJ i tako stoji i za državljanstvo da je „jugoslovensko“. I šta sad, da pišem SRJ ili SSCG, niko ne zna?

Da li zbog okruženja ili ljudi sa kojima svakodnevno dolaze u kontakt, tek službenici pomenute ambasade organizovali su se na tipično srpski način: prvog dana odeš ispred bele zore i čekaš do 9 sati da dobiješ broj po kojem čekaš red na ulazak (desi se da se neko ne pojavi tako da nikad nisi siguran u koliko će to sati biti, pa moraš da stojiš tu kao u doba jutarnje kupovine mleka za 5 dinara, svo vreme dok te ne prozovu), onda kada te prozovu uđeš i predaš papire (pod uslovom da su svi papiri tu, a nikad se ne zna kada će te vratiti jer nedostaje neki prevod dokumenata ili kada će ti takav isti prevod vratiti jer može i original na srpskim!!) i onda ti opet daju broj sa kojim sutradan, posle 15h, dolaziš da podigneš obrazac za garanciju.

Taj obrazac šalješ garantu (u slučaju da ideš u posetu, ne znam kako je za turističke vize…) koji ga popunjava i predaje u njihovu policiju. Policija to prosleđuje ambasadi u Beogradu, zoveš telefonom da saznaš da li je garancija stigla i onda sledećeg (trećeg ukupno) dana po prispeću garancije, između 7 i 8 sati predaš pasoše na viziranje (ili između 8 i 9 sati, nisam sigurna) i konačno, četvrtog dana posle 15h dođeš po pasoš i vidiš šta unutra piše 

Pojavi se u našem gradu sestra prijatelja kod koga treba da idemo, pa nam predloži da zajedno odemo do ambasade jer ona sa svojim švajcarskim pasošem ulazi preko reda (tako je uradila par meseci ranije sa nekim drugim prijateljem). Tako mi i uradimo i pojavimo se tamo (Birčaninova ulica br. 26) oko devet sati. Službenici švajcarski hladni (ona koja tamo živi već 13 godina i ima njihovo državljanstvo bila je zapanjena tretmanom jer su prethodnog puta kada se pojavila sa crvenim pasošem punim malih krstića, svi bili sušta ljubaznost i toplina) i još insistiraju da nju upišemo u naš zahtev kao garanta, kad smo već došli sa njom. Ona, zbog nekih svojih privatnih razloga ne može da nam bude garant a uostalom i ne idemo kod nje nego kod njenog brata… I, šta uraditi, vratiti se i čekati na red (sutradan) ili rizikovati da ne dobijemo vizu jer će nam garanciju popuniti neko drugi a ne ona koja je navedena u prijavi? Pa, videćemo….