Marko Nikolić koga nešto ne obožavam ali ne mogu da poreknem kvalitet i Boris Pingović bili su sjajni. Sama priča je neobična, prevrtljiva i neizvesna do kraja (doduše, pretpostavila sam dva od tri važna rešenja ali je i to bilo dovoljno da mi priprete da svoje prepostavke zadržim za sebe ). Toplota u sali nije uticala na njihovu izvedbu iako su oni, zbog specifičnosti mesta dešavanja, bili obučeni kao u sred zime. Svaka čast i za izdržljivost.

Znam da je u približno vreme bila polufinalna utakmica Evropskog prvenstva i da je na Gagićevom vencu (Vencu slobode, ali mi to ime nekako neprirodno…) bio svojevrsni performans, ali šteta što je sala bila više nego poluprazna.

Stigli smo na Ušće oko 19:30, još uvek je bilo vruće i nije bila velika gužva. Smestili smo se na nekih 80-100m od bine i strpljivo čekali početak. Oko 20:15h se pojavila američka grupa Counting Crows, čija muzika je sasvim ok, ali smo mi njihov nastup iskoristili za pauzu na travi, da odmorimo od vrućine i napornog radnog dana, pre nego što počne ono zbog čega smo i došli.

Posle predgrupe i zamene instrumenata u 22h su na binu izašli Sting, Endi Samers (Andy Summers - gitara) i Stjuart Koupland (Stewart Copeland - bubnjevi i udaraljke) i pesmom Message in a Botlle započeli nekih stotinak minuta svirke. Sting koji me podseća na Robinzona i ekipa izgledaju ok, obzirom na godine i način života koji su vodili. Zvuče fenomenalno, kao što sam i očekivala. Bilo je dosta ljudi, lepo sam se iznenadila kada sam videla koliko. Kao što ni pre koncerta nisam mogla da se setim naslova ni jedne njihove pesme, osim Roxane, tako ni sada ne mogu da se setim naslova svih pesama koje smo čuli, ali znam da su tu bile: Can’t Stand Loosing You, Walking on the Moon, Don’t Stand So Close to Me, De Do Do Do De Da Da Da, … Posle 1h svirke su izašli, za par minuta se vratili, otpevali još 4 pesme na bis i opet otišli. Još jedan bis, Every Breath You Take i gotovo. Još fotografija ima ovde.

Bilo je to veče u kome je bilo svega: gužve, vrućine, prašine, dobrih vibracija i odlične muzike. I na kraju samo jedna stvar koja mi se tokom celog koncerta vrzmala po glavi: kakvu dobru muziku smo slušali dok smo odrastali!

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

Jedna takva priča je i ova, o Danilu Jovanovu, na blogu Artmistakes Etotako je to objasnila dovoljno dobro da se ne ponavljam, ali pročitajte obavezno. I radite nešto!

Elem, dok sam čekala da se pojavi 4/4, Sandrino odeljenje, morala sam da propratim izlazak svih prethodnih. Imala sam sreću da su iza mene bile tri devojke koje su upravo završile treću godinu srednje i prilično dobro poznaju sve ovogodišnje maturante. To je bio svojevrsni komentatorski trio a na neke njihove komentare sam se slatko nasmejala. I bile su u pravu za sve što su rekle. Evo nekoliko rečenica, tek da steknete utisak o tome:

“Au, sestro, što ti dobra haljina, al’ za trbušni ples!”

“Kako sve ove mršave obuku haljine u kojima se vidi da su mršave?”

“Vidi ovu kako se našminkala, kao veštica je.”…

Bilo je tu još mnogo čega, ali sam zaboravila. Neću da komentarišem izgled pojedinih devojaka, jer je mladića bilo jako malo i uglanom su bili u crnim ili belim odelima, ali me je iznenadilo što je veliki procenat njih bio u crnim haljinama sa malo detalja druge boje. Šminka je bila isto tamna pa je to doprinosilo utisku. Nekako mi je to bilo baš mračno, ipak one imaju 19 godina, ali dobro…

Fotografije su u računaru, kad dođu na red biće i toga.

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala - bioskop - fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

“Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje rečeno, strahu od smrti pridodaje još veći strah: da će se u smrti izgubiti i sama duša.”

Ovo je jedna od upečatljivih rečenica kojom svoju priču o mračnom doživljaju iz 1939. godine, u kome se prepliću legende i stvarni događaji, ilustruje vremešni arhitekta pri jednom od mnogobrojnih susreta sa autorom romana. Zlo postoji u našem okruženju u različitim oblicima. Pitanje koje oduvek muči ljude je - šta je protivotrov zlu?

Knjiga mi se baš dopala, nema ničega suvišnog ni preteranog. Rečenice su tečne, lako razumljive i vode kraju bez zastajkivanja. U isto vreme, dotiču se i istina o kojima razmišljamo tek kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji:

“Svi veruju da stvari treba da se kreću od dobrog ka još boljem, a zaboravlja se da se priroda kreće ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je uništenje primarna činjenica i života i evolucije.”

Bugarska ambasada u Londonu nespremno dočekuje novog ambasadora, koji je namerno došao dva dana ranije. U ambasadi potpuni raspad sistema, osoblje pokušava da ostane po svaku cenu u Londonu i najstrašnija kazna je mogućnost povratka u domovinu. Svi rade još neki posao sa strane, duguju usluge ljudima koji su im pomogli da dođu u London na čelu sa ambasadorom koji balansira između svoje mecene, novopečene bogatašice sa ambicijama da postane uvaženi član evropskog visokog društva i skromnog budžeta ambasade kojim treba pokriti troškove prijema i koncerata.

Opisi su takvi da sam tačno mogla da zamislim melanholiju, nezainteresovanost i paničan strah pri propustima na licima junaka, koji iz trenutka u trenutak upadaju u sve veće nevolje. Brzopletost, pohlepa, pridvorništvo,… i sve tako do sledećeg puta.

“Specifičnosti srpskog jezika su brojne, ali ovo su tri najegzotičnije:

Na 3. mestu je prošlo neodređeno vreme - predstavnik je “nomad“, npr. “Nomad sam išla na pijacu da kupim jaja.”

2. mesto zauzima buduće neodređeno vreme koga predstavlja “jakom“, npr. “Stojane, ka’ ćemo beremo kukuruz?” - “Jakom ćemo, Milenija ima vremena!”

1. mesto kako i priliči drži najoriginalnija tvorevina - prošlo vreme u budućnosti . Često se susreće u situaciji kada npr. seljak juri prase po šljiviku. Prase skiči, beži, seljak ga juri, kliza se po blatu, pada, nervira se, i u trenutku kad ga je skoro uhvatio za zadnje noge, prase skikne i šmugne kroz ogradu u komšijino dvorište. Tada seljak baci šajkaču, pljune i skuje jezičku paradoksalnu konstrukciju prošlog vremena u budućnosti: “*ebo sam te kad te budem uhvatio!”"

Eto

Jako sam ponosna što je jedna od njih osmoro koji su uopšte završili od skoro trideset koji su upisali prvi razred, jedino mi je žao što se nije primila na sve to, već je od četvrtog razreda to bilo samo da se navežba da se prođe razred. Za ocene nećemo da pitamo, niti komentarišemo, važno je da je to sve GOTOVO.

Sad još samo Čeda

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.