Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Paolo Maurensig je italijanski pisac, graditelj i restaurator starih muzičkih instrumenata, šahista i muzičar. Njegov poslednji roman, Vukovlad, kod nas je objavila Geopoetika 2007.

“Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje rečeno, strahu od smrti pridodaje još veći strah: da će se u smrti izgubiti i sama duša.”

Ovo je jedna od upečatljivih rečenica kojom svoju priču o mračnom doživljaju iz 1939. godine, u kome se prepliću legende i stvarni događaji, ilustruje vremešni arhitekta pri jednom od mnogobrojnih susreta sa autorom romana. Zlo postoji u našem okruženju u različitim oblicima. Pitanje koje oduvek muči ljude je - šta je protivotrov zlu?

Knjiga mi se baš dopala, nema ničega suvišnog ni preteranog. Rečenice su tečne, lako razumljive i vode kraju bez zastajkivanja. U isto vreme, dotiču se i istina o kojima razmišljamo tek kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji:

“Svi veruju da stvari treba da se kreću od dobrog ka još boljem, a zaboravlja se da se priroda kreće ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je uništenje primarna činjenica i života i evolucije.”

Alek Popov je autor iz Sofije, koji je posle nekoliko zbirki pripovedaka, radio drama i scenarija za igrane i dokumentarne filmove, 2001. napisao roman “Misija London“, koji je u Srbiji objavila “Geopoetika”.

Bugarska ambasada u Londonu nespremno dočekuje novog ambasadora, koji je namerno došao dva dana ranije. U ambasadi potpuni raspad sistema, osoblje pokušava da ostane po svaku cenu u Londonu i najstrašnija kazna je mogućnost povratka u domovinu. Svi rade još neki posao sa strane, duguju usluge ljudima koji su im pomogli da dođu u London na čelu sa ambasadorom koji balansira između svoje mecene, novopečene bogatašice sa ambicijama da postane uvaženi član evropskog visokog društva i skromnog budžeta ambasade kojim treba pokriti troškove prijema i koncerata.

Opisi su takvi da sam tačno mogla da zamislim melanholiju, nezainteresovanost i paničan strah pri propustima na licima junaka, koji iz trenutka u trenutak upadaju u sve veće nevolje. Brzopletost, pohlepa, pridvorništvo,… i sve tako do sledećeg puta.

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

Saša Simonović, rođeni Dečanac, poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošlog proleća je direktor Centra za kulturu i obrazovanje i tokom tog perioda je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac, brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po meni, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje. Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. To je moguće ispraviti, ali čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje?

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Svi ovi pojmovi pisani su latinicom (a to nije njihov izvorni oblik) verovatno da im se naglasi značaj. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) o kome supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla tu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

Moji roditelji su došli u Aranđelovac iz Rekovca. Ovde sam rođena i odrasla i niko me nikada nije nazvao došljakom, tako da mi je ovo stvarno zasmetalo. Ne kažem da toga nema, ali verujem da nije izraženo u tolikoj meri, na kraju krajeva, svi smo mi odnekud došli.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu: da li je ovo umetnička sloboda ili nešto drugo?

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Jedna od rečenica koju je verovatno svaki tinejdžer izgovorio (ili bar pomislio) tokom svog odrastanja je i “Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, što je i naslov romana koji je napisala Jasminka Petrović, u izdanju Kreativnog centra.

Čitala sam ovaj roman sa velikim zadovoljstvom i čestim smehom, uživajući u svim onim situacijama koje samo tinejdžere mogu da dovedu do očaja. Jedna od knjiga uz koju bi i oni koji nisu aktivni čitači mogli da zavole čitanje.

Topla preporuka svima, odraslima zbog dodatne energije koju smeh sam po sebi donosi a onima mlađima zbog “pokazne vežbe” da neke situacije koje se čine zastrašujućim nisu u stvarnosti toliko strašne ni nerešive, kako se to možda učini na prvi pogled.